У Београду 16. марта 1866 год.
Драги Кузмо,
Земан дође да се опет мало поразговоримо. Истина, и ја се позабавих мало, али опет не онолико колико ти пре; али хвала Богу те једном и овај тренутак дође. Мислим да се не ћеш чудити, што ти досле већ не писах, кад ти кажем, да је ово сад, кад ти пишем 10. сахата ноћи, а још ми стоји да препишем 1. табак школскога ми предмета и предамном још леже десетину не прочитаних књига, које узех још пре месец дана! Али сам се баш био зачудио твоме дугоме ћутању, и кад ми једва после три недеље дође твоје писмо, чисто не могах да верујем, е се бејах побојао да…, али опрости безразложноме страху.– Примам ти изговор, само ти не одобравам што велиш: “да сам ти одма писао не би ваљало”; јер ја не знам за што не би ваљало, већ ако не само за то – к’о што велиш – што ми је Алимпије[6] писао писмо у десет редака. А така су његова сва писма.
Кад бих хтео да ти одговaрaм на твоје писмо све по реду дошло би опет да поведем реч о вашем позоришту и о вашој дружини. Али сам о томе, чини ми се, досле већ доста говорио да више није нужно. Него ћу ти само споменути како ја у једноме моме писму, кад вам говорих да дајете беседу, прорекох, да ће се свет наситити ваших позоришних представа, ако их не зачините чиме. Да видимо још шта ће бити с битком косовском. Желео бих да ми Благовести донесу благе вести о вашој дружини. Збиља, јави ми ко пише оне дописе о вама у “Световиду”[7].
Што ми пишеш за Перу ни мало се не чудим. Ја га врло добро одавно познајем.
Читаћеш у новинама да кнез не оде данас у Цариград како беше јављено, него ће тек поћи прексутра, веле да је болестан једнако од неколико дана.
То ти је сад најновије ’амо. Међу тим о свему овоме не говори се баш много. Ово нам све изгледи као нека стара новост.
Жао ми је што ти овом приликом не мам да јавим нових ствари, чега сте ви тамо можда жељни. Али за то ћу се бар моћи мало по више с нама самим забавити; а празнину у овоме писму што се тиче новости нека попуне извештаји новинарски, које ћеш наћи ситним словима наштампане, али које ја у гдекојих новина најрадије читам.
Али да не ћеретам вас дан о којечему, хоћу одмах да ти кажем како сам се одавно спремао да наставимо – како сам велиш – летошњи наш разговор. Али зар томе беше криво зимско време, које неугодно беше за разговор, који се поведе при најлепшој месечини, за најлепших дана у години. Него ме сад чланци Абердарови[8] у “Вили”[9]: “О психологији у нас Срба”–који су међу тим доста нејасни, што су кратки, а особито ко није читао оне књиге, о којима се тамо говори – подсетише на обећање у прошломе писму. Али ја сам се присетио да ће боље бити, да пустим другога да место мене говори, а ја само да с мало речи пропратим говор његов. Тај је други, философ прошлога века – Мојсије Менделсон.[10] Знам да ћеш се насмејати мојој досетци, како се знадох извући из теснаца философске препирке. Најпосле као правнику не би ми било ни замерити; али колико ми то није хадет, још више не бих се уклонио од овога разговора, да ми се није учинило да би штета било, кад ти не би прочитао Менделсона. За то ти га ево шиљем у српскоме превeду, који је истина мало потежак – особито од половине књиге–, али је то баш добро; јер ћеш се ту морати дуже забавити и, што рече један наш професор, сваки став разбити. Најпосле, ти си бавећи се једнако канцеларијским актима имао прилике мучити се и са заплетенијим стилом.
Менделсон збори о бесмртности душе. Баш као да је прислушкивао наш разговор! Само да то није било пре 90. год.!
Менделсон је поставио темељ своме разговору једном хипотезом, на којој после врло доследно води разговор све до краја. Та је хипотеза (претпоставка),– хипотеза Бога, коју он на страни 12–стој овако формулује: ”Бог је наш господар и власник, ми смо његова својина, и његов промисао брине се о добру нашем.”
Да станемо овде.
Рећи ће можда неко: Па то није ништа; лако је бранити свашта, ослањајући се на такву хипотезу. Али треба најпре њу заклонити од напада и доказати је!
Ту Менделсон ћути.
Али ми се не ћемо инатити дуго с тима, што терају мак на конац. Упитаћемо их: да ли баш никако не постоји оно, што не може сасвим да се докаже? И замолићемо их да нам докажу многе оне хипотезе, којима се прославио материјални свет, они, који не ће да признаду једну највишу идеалну хипотезу – Бога. Шта би било од друштва кад би се сви кривци казнили тек на основу несумњене, аподиктичке истине и извесности, – да су они кривци? Друштво би се морало распасти; – ето куд би дотерали. Него што да ти говорим много о овоме. Ти си имао доста прилике и чути и видети, да се ко осуди са много мање доказа за кривицу, него што има доказа и сведочанстава о бићу божјем!
Но можда ћеш ми ти рећи: Ма што ти то говориш?; то се мене ни најмање не тиче; и кад ти ја рекох да сам од тих? И још те питам, што кажеш: хипотеза Бога?
Ја и не рекох да си ти од оних. А на последње питање одговорићу ти речма Прудоновим [11] (о коме ти пре писах.)
Прудон у уводу своје књиге, у којој обара основе народне економије, вели, да хоће најпре да да рачун о једној хипотези, која ће се читаоцу можда чудна учинити, али без које он не може да пође напред и да га разуму. Ево шта вели за тим:
“Бога хипотезом градити, одговориће ми ко, рећи ће одрицати га. За што не потврђујеш ти са извесношћу биће његово”?
“Јесам ли ја крив, што је вера у божанство постала сумњивим мњењем?, што се голо веровање у највише биће сматра већ као знак слабог духа, и што је од свију философских ништавина ово једина, коју свет више не трпи? Јесам ли ја крив, што се под овим светим цимером (шилдом) скрива свуда лицемерство и слабоумност?” (Знаћеш куд нишани са овим).
“Узме ли који год научењак какву непознату силу што у васељени влада, којој сунца и атоми следују и која сву ову машину покреће, то се ова још сасвим удаљена хипотеза узима за сасвим природну и наилази на одобрење. Да споменем само хипотезу о општој тежини, која никад не ће до извесности доћи, али која је прославила онога, што је изнађе.”
“А напротив да узмем ја сад, па да с што може бити већим устезањем поставим биће Бога, те да ток људских ствари објасним, то могу бити уверен, да ћу збиљу науке ражљутити, и свачије строго ухо повредити, јер је лицемерство данашњег времена довело провиђење у врло рђав кредит и јер је шарлатанство свију мантија силом ове догме, – или фикције (измишљотине) ако хоћете, многа чудеса починила” итд.
–Као добру страну Менделсонове књиге могу ти навести што се поред све тешкоће стила пријатно чита, што помирује човека са смрћу (премда јој за ово многи материјалисти неће захвалити), и што је врло утешна. При првоме читању можда ти се не ће учинити све овако, али ако се савладаш па је један пут прочиташ целу, не’ш за цело моћи оставити а да је још један пут не прочиташ. А с читањем не треба хитати.
Видећеш многа места у њој плајвазом подвучена. То сам ја подвлачио кад сам је први пут читао. Допала су ми се та места; а мило ће ми бити ако ми доцније јавиш како су се теби учинила
Најпосле имам још нешто да рекнем уз ово. Можда ћеш после свега овога рећи – пре него што прочиташ књигу – после знам да не ћеш –: Хајде, човече, куд ме тераш да се мучим и да читам, и онако је и брига и посла и одвише. Не велим у тврдо да ћеш ти то рећи. Могао бих ти на ово одговорити са речима многих знатних људи: (тако један рече да није имао туге или смућености, коју не би с једним сахатом читања растерао и т.д;) али ја ћу ти казати само шта ја мислим о читању. Ја рачунам да сам само оно живео, што сам у читању провео. Јер сва друга уживања и задовољства, и дани, које држах за најслађе у моме животу и које проведох у најдивнијим тренутцима природина тока, минули су и никад се више не ће вратити. Од свега ми је само остала тиха, ваздушна успомена, од које ми је сва хасна, што ме кад кад расети и растужи. Али оно, што од читања добих, оста код мене за навек; и сама смрт не знам хоће ли ми бити кадра узети оно, без чега ми душа не би могла на други свет путовати.
Поздрави ми Алимпија, да му не могу за сад ништа одговорити на његово писмо од 14. ов. месеца. Чим добијем времена писаћу му.
Твојим уписницима истиче сад рок претплати на “Вилу”. Знам, да ћеш бити судбе свих скупљача, т.ј. да ће их сад бар један бити мање. Али ти опет скупи новце од оних који хоће и даље да држе тај лист, па пошљи к’о и пре, а за се немој плаћати, макар ти само тројица остала. Алимпије нека ти и опет при том помогне. У препоруку “Виле” не ћу сад ништа да ти говорим.
Ја сам ти здрав и весео и сви моји. И Лука[12] је здрав и поздравља те.
Пиши ми о свему тамо код вас, о свему што би имао да кажеш на моје писмо ито – и то ускоро. Немој као пре.
Поздрави ми Алимпија, г. Тешића[13], г. Луњевицу[14], све моје пријатеље и прије и сву вашу дружину.
А ти прими искрени поздрав и остај
Здраво твоме Светиславу Вуловићу
На Митров–дан 1866. год. У Београду
Љубазни Кузмо,
Да ли ћеш моћи познати у овим врстама онога, што се летос с тобом препираше о бесмртности душе? Да ли ћеш се зачудити овом писму?!. Ништа ми не би милије било, него да се десим крај тебе у онај мах кад примиш ову ситну књигу.
Ја “узех слободу”, да ти и непозван пишем. Кад пођох из Милановца, ти ми не рече ни да ти пишем ни да ти не пишем. Али ја сам од оно доба често помишљао да ти пишем, а све сам остављао на даље до удесније прилике, кад ћу ти моћи повише писати. И данас наумих да не одлажем више, ма да ми много квари вољу неугодно време и маглуштина, која се данас спустила на Београд да се на три корака пред собом ништа не види.
Укратко ћу ти описати моје путовање од Милановца до Београда, јер је давно било, а тешко да ће те то и забављати. Памтим, да је била киша кад пођосмо из Милановца и кад мало одмакосмо од вароши спусти се магла, баш као што је данас овде. Бијах сетан кад пођох, па таково време таман бијаше пристало заме. Кад бисмо близу Рудника диже се магла а пљусну ситна киша, која нас је пратила скоро ваздан. На конак стигосмо у Блазнаву и с тешком муком по највећем блату узиђосмо на брдо, где беше кућа пријатеља Милоја. Блазнава је лепо село. На два брежуљка измеђ којих тече речица, поређане су куће, што врло лепо изгледа кад се у село уђе. Нисам се могао проћи по селу, јер је било блато, а мало смо се и бавили. Ујутру око 8. сах. кренули смо се у Београд. Време се беше разлепшало и после оне кише беше освануо благ дан. Кроз Тополу једва прођосмо од силна света, који се беше слегао на вашар. Путем сретасмо много младих сељанака и њихово ношиво врло ми се допаде. Сукње оне, шиком и вуницом искићене, сто пута су лепше од чивутско–грчких вистана, што их носе наше варошанке. Па то све раде оне саме, док се по вароши људи затиру трчећи сваки час у дућан.– Камо срећа да немамо ни једног трговца у земљи, а да нам је домаћа индустрија напреднија.– Али да се оставим тога сад. О “нашим јадима” ћемо се други пут разговарати.– Тај дан стигосмо на конак у Раљу и то по доцкан. А ноћ беше блага, звездана и разлеваше се у месечини. Не знам што је то мени особито драго путовати на такој ноћи.– Други дан око подне стигосмо у славни Београд.
То ти је кратак опис мога пријатног путовања. И не знам откуд, ја сам ти весео, чио, здрав, добре воље и све кад путујем! А чим уђох у Београд неста наједан мах свега тога. Још кад бисмо код споменика хтеде да ме угуши некакав несносан, загушљив, врео ваздух. Као да уђох у амам! Насмејах се, па помислих у себи: ето колере! Али не беше то она, већ она несносна сфера великих вароши, која је немила свакоме који дође из онаког места, у каквом ја бијах месец дана.
Па опет шта сам знао радити, него потражих другове, па се с њима веселих неколико дана док се не пође у школу. А кад пођем у школу, мишљах, онда ћу да пишем Кузми и другим познаницима, с којима се провеселих у Милановцу. Ал’ да видиш шта ме смете те то не учиних.
У “Србским новинама” изађе оглас – позив ли је, вест ли је, ја не знам како да назовем – да ће се слати о трошку државном 7. питомаца на страну на науке. И од тих 7. двојица или тројица слушаће науке правне и државне. То ме изненади и ражљути. Досле се јављало увек ђацима велике школе за тако што два–три месеца напред, а сада јављају два три дана пред полазак. Па још се не позивају они, који имају воље и мисле да могу бити примљени, да се ишту, него се просто јавља читаоцима. Такав рад ражљути ме, а још више, кад ми казаше, да су се неки још за време школског распуста искали, дознавши за то с приватне стране. Најзад намислим и ја да се иштем. Напишем прозбу, у којој се исках за науке правне ја државне и однесем је ректору. За осам дана, док се о томе већало у савету професорском, нисам ништа радио; нисам се надао – јер сам тек стао у III годину права, а искали су се многи, који су пре 3 године свршили школу – али сам чекао да видим шта ће бити. За свих 7. места било нас је 60, који смо се молили, неки за ово неки за оно. После осам дана, обзнанише избор. Ја нисам био међу изабраним. Један професор рече да је од 60 било само 17. кандидата и да сам међу кандидатима и ја био–само не бих изабран због онога што горе рекох, – али која ми хасна од тога. После два дана министар поквари избор и врати професорима да на ново бирају. И тако је све досле бирано у тајним седницама професора и од првог избора осташе само двојица. Тек ономад кренуше се “изабрани” на пут. То ти је чудна историја о бирању питомаца ове године. И тако не би суђено да ти пишем из каквог краја Германије, но опет из Београда. Узгред да ти кажем, да се и Пера ваш, Мајданац био искао и једном се пронесе глас – док трајаху тајне седнице – да је изабран, ал’ ето се не обистини.
Најновије је код нас то, што смо прионули да склопимо књижевно друштво од ђака. Устав смо већ израдили и јавили ректору за наш подузетак. Чим нам стигне одобрење почећемо радити. Цељ нам је “да према својим силама радимо на моралном и материјалном напретку своме и свога народа”. Кад добијемо дозволење и почнемо радити – јавићу ти о томе више што. Како би било да се и ви угледате на ваше комшије, Крагујевчане, па да оснујете друштво, као што је њихово “Шумадија”[15]. Ви већ имате позоришну дружину. Треба само да је утврдите уставом или правилима за њену радњу. Па онда да раширите круг вашој радњи, т.ј. да вам не буде задатак да будите свест у народу само позоришним представама него да за ту цељ оснујете међу собом читалиште, да дајете недељна предавања, т.ј. оне који не знају читати и писати да учите томе, а онима који то знају да предајете историју народну и укратко историју света и популарна предавања из других наука. Колико ли их је међу нама, који из наше прошлости историјске не знају ништа даље од Милоша и Карађорђа. А с такима се не ствара лепша будућност српска, с такима се не васкрсава “Душаново царство”!!! Али свуда треба покретача и вођа, па ту не треба слегнути раменима па чекати да нас ко покрене. Начело удруживања,–то је начело напретка. На ком су ступњу цивилизације Хинези, кажи ми, којих има триста милиона, али који неће да знају ни за који други народ на свету! Али пре свега треба добра воља и истино родољубље. Ето како се сложи омладина српска, браћа у даљним земљама, под другим владама – али браћа!!!
Заборавих ти казати нешто. Оне загонетке, што ми их даде, штампане су у “Вили”. Пошто сам неке изоставио – које су биле штампане – и две три још додао, однео сам их Стојану Новаковићу[16] и он их прими врло радо.
Јеси ли читао у “Застави”[17] оне чланке, који су онако жестоко говорили о Србији, о њеној будућности и позиву? Те је чланке писао један млад патриота Србин из Аустрије, сауредник “Заставе”, – Глиша Гершић[18]. Он је сад наш професор. Предаје ове године римско право нама, а у два нижа разреда латинске класике. До године ће предавати, мислим, нама међународно право. У идућем броју “Виле” изаћиће његова беседа, којом је отворио код нас своја предавања из рим. права.
И да станем, Кузмо! У здрављу се опет разговорили овако преко писма, коме ћу се ја надати што скорије.
Поздрави све, који за ме успитају, – а ти прими најљубазније поздравље од
Светислава Вуловића, правника
Драги Светиславе,
Ево ти уписника на Вилу:
1., Г.Јован Лутман окружни инжинир за 6.месеци.
2., Г.Аксентије Тешић члан у суду за 3.месеца.
3., Г.Алимпије Савић–Таковац–писар у суду за 3.месеца и све бројеве од 1866.године.
4., Г.Јаков Јаковљевић писар у Началничеству за 3.месеца.
5., Петар Поповић практикант у Началству за 3. месеца
Но Алимпије не полаже подпуно 15. гр. за тромесечије и 48. гр. за све бројеве, него је дао за обоје 60. гр. чар. а за 3. гр. вели да ћете му веровати, па ће у другом тромесечију послати 18. гр. чар.
По овоме дакле рачуну шаљем ти с овим писмом 150. гр. чар. а ти тамо учини што треба, да листови овим уписницима дођу. Г. Тешић био ми је обећао за 6. месеци, но сад се домисли, и сиђе на 3. месеца. Плаши се да му не пропадне, јер му је вели доста новаца на новинарима пропало. Ето мој брате, код толике велике и богате господе, немогох ти више уписника наћи. Све трутови, Бог да благослови. Сеоски попови и учитељи неће да узму зато, што им пошта и срезке власти нарочито, листове задржавају и читају, па после разпечаћене шаљу.
Сад добих још два уписника а три читаоца. г. Исаило Божић и г. Стеван Кара–Лазић практиканти у суду, оба за један лист платише 15. гр. за 3. м. па им обојици један лист и шаљи. Поред њи даде ми и г. Панта Луњевица секретар Началничества овд. 15. гр. чар. за 3. месеца. Ево ти дакле шаљем 180. гр. за 8. уписника, са писмом Алимпијевим, које ћеш овде наћи. Књиге, које си посло, примила је дружина с хвалом. З–богом! Више ти немам ђе писати, јер морам оставити празне артије ђе ћу новце запечатити.
19. Децембра 1866. год. у г. Милановцу
Твој К. Цветковић
Сто промена! И Велимир Протић одрече!! Бришем га и шаљем ти управо 165 сто шесет и пет гроша чар.
Поздрав, “от всих и всја”. Твој ја. Мисли ко?[19]
(адреса на полеђини)
Господину
Светиславу Вуловићу
Правнику III.године
У велику школу
У Биограду
У злату 60
У сребру 105
Свега 165. овде у писму
У Београду 8. јануара 1867. год.
Драги брате Кузмо!
Чини ми се, да је много времена прошло од како примих твоје претпоследње писмо, па опет то није било тако давно. Ево гледам сад: писано 18 Декембра, а ја га примих баш пред Божић. А последње твоје писмо с аманетом примих после Божића. Него опет ја бих ти још пре писао да је само посао мањи и да се не збунисмо жалошћу. Чуо си да је Луки умро синчић, Светолик. А знаш како беше дете!– Што ти рекох за посао, мислим да сам ти се и пре тужио, али ти нисам све казао. Сваки дан од 9–12 сах. пре подне, а после подне од 2–6 имамо предавања. А то не би било да не дођоше ови војнички часови. Сваки дан, па и недељом и празником – осем великих празника – од 2–3 сах. после подне егзерцирамо се у великој једној башчи код делијске чесме, а од 5–6 (на пролеће од 5–7) слушамо предавање из теорије; ту су правила пешачке службе, правила гарнизоне службе, и закон дисциплинарни, а на пролеће ће доћи више војничке науке. Али нико се не љути на то, само да су блажији у редовним предметима. Тако нам пре рекоше да не ћемо полагати испит из криминалног права првог течаја и ми се обрадовасмо; јер је то огроман предмет, који сам да се учи годину дана па не би било много. А ономад нам рекоше, да није асне, да се мора полагати 25 Јануара, дакле кроз 15 дана. Па кад се цео дан и по 1. сахат ноћи мора да пребуде у школи, кад ћемо да доспемо за што друго.
13. овог м. распустићемо се за испите, а ови ће трајати до фебруара. За то ти све дотле не ћу моћи писати, али ће ми бити драго ако ми успишеш. Твоје ће ме писмо разгалити и разведрити у данима мучног спремања за испите.–Обично се каже “ђаковање, царовање” и “весели” ђачки живот – вели наш проф. Чеда–; али тај живот није за то царовање што је ђаковање, него што је младовање, а младости ништа није тешко и горко. У ђаковању човек проведе своје најлепше године, па за то доцније веле људи; хеј, кад сам ти ја ђак био! Што ће рећи: хеј младости, ала брзо летиш! Доведите – рече – једног старца у скамије, па ћете видети хоће л’ рећи да је то царовање. Али ја не ћу да будем тако прозаичан, него ћу опет рећи, да има нешто по себи чаробно у том ђачком животу, а то је можда, поред младости, и она братска задруга ђачка.
Али за што је човек увек сетан и зашто се увек растужи кад се сети ђачког живота? Ето то видим и у твоме писму. велиш: “Сетих се негдашњих надања, али опазих како се овамо не могу да остваре.” Ја то опет не могу ни чим другим да разјасним до оним што горе рекох. Младост је најузвишеније доба људскога живота, а младост је оличена у ђаку. То је доба најпотпуније снаге и здравља. Снага је младости обилата. Она одржава младића, а сувишак њен гони га да дејствује и на спољни свет. За то је уопште здрав човек, што веле објективан, продуктиван: ако је раденик он не може да мирује, хоће једнако да ради, ако је интелигентан човек он не може да се одржи а да не ради умом, он чита, пише, беседи, он је неуморан. За то у младићском или боље у ђачком добу, они големи планови, оне силне, кад што узвишене и величанствене идеје, које се ни мало не обзиру на спољни свет, на ниску, прозаичну стварност,– оне надмашују физични свет. А кад младост почне пролазити, кад загазимо у свет, кад почне нестајати оног сувишка снаге у нама: онда се тужно осврћемо на оно, што је минуло, као што стари изнемогли војник издишући погледа на своје оружје, верну успомену младости и снаге. Испрва, кад тек човек уђе у свет, настане љут бојак измеђ идеала и препона и невоља спољашњег света: неко победи и томе велимо да је велики човек, геније; ал’ већина остане побеђена или падне у борби.
Али и не треба човек да клоне, ако види да не могу да му се остваре све жеље. Ако не може да победи, нека се не да ни победити. Доста је да човек оствари трећи најпосле десети део својих младићских планова. А после треба одвојити поезију од њих. Није сасвим без смисла што се каже: младост је претерања. За то ти не одобравам, што велиш, како си се некад зарицао да сваку српску књигу набавиш, па сад видиш да то не можеш него ти је само душа неспокојна. То је мало претерано. Друкчије сад стоји наша књижевност но што је некад стојала. Сад је већ тешко и прочитати све књиге српске што излазе, а камо ли све их набавити. Некад је требало потпомагати свако књижевно предузеће, ма и не било добро, само да се књижевност ојача; сад треба стати на пут да не расте коров у књижевности нашој. Зар мислиш од толиких књига, што изађоше ових година вреде и половина да се прочитају? Ни четвртина. Па на што жалити што не помагасмо хрђаве књижевнике и “родољубиве шпекуланте”, што рече један и што им књиге не читасмо. Доситије, кад је рекао: многе књиге расејавају душу – за цело је мислио на онаке књиге. И колико се виче од ово две, три године на таке књиге, опет се појављују. Лепо рече професор Срећковић[20] у једном листу за те нове књижевнике: “Наопако коло поведоше”. Па тако је и с листовима. Изузевши неколико, оно друго није вредно ни читати, а камо ли куповати. А ко би их и држао све кад сад, да рекнемо опет хвала Богу, имаде српских листова, које у Србији, које на страни, које шаљивих, политичних, књижевних, економних, војних, око 20. За то кад човек држи један, два листа ваљана и на годину две, три добре књиге – доста је учинио и за се и за књижевност.
Него опет један није кадар све, па и само добре ствари узимати. За то су постала разна друштва: читалишта, јавне библиотеке, и.т.д. За то вам ја пре говорих о читалишту, за то рекох да би ваше позориште, како сад добро стоји, могло створити читалиште. Слава г. Тренчину! А зар се не би тамо и који Србин такав нашао? Доиста жалост би била, кад не би! А како сте сад почели давати бесeде, прелаз вам јe к читалишту брз. Једна само топла, патриотска беседа о важности читалишта и о големој користи коју оно у опште доноси друштвеном зближавању и понаособ свакоме члану друштва, довољна би била па да за час постане и код вас читалиште. Ја још једном препоручујем ово вашој дружини и молио бих те да им моју искрену и братску жељу искажеш.
9. Јануара. Баш се сад вратих са поште, куда ме позваше да примим аманет Алимпијев. Нисам се надао да ће тако брзо а онолико уписника скупити. Хвала му! Он је прави усталац за напредак српства; само нека остане у одушевљењу, у коме је сада.
Пише ми да се беседа, коју давасте на нову годину јако допала свету тамошњем. То ми је мило. Још једна таква беседа, па ето вам читалишта у Милановцу!
Видим по овоме писму Алимпијевом да није био примио моје писмо, што му га пре неколико дана писах, кад ми је ово писао. У томе писму ја му писах, да нисте најбољи избор учинили што се тиче песама из “Невена Слоге”[21], што их изабрасте за декламовање. Можда је томе криво и слабо стање ваших приватних библиотека. Да је покојни Петар Протић[22] жив, он би нам дао досле дела, која никад не би умрла у српству; али оне песме његове у “Невену Слоге” само су почетци његовог великог духа, по њима се могао познати будући велики песник, а опет су у своје време биле понајбоље. То је немила судбина наше књижевности, да нам велики духови мину чим се појаве. Историја књижевности учиниће пошту и Петру Протићу као што је Бранку и другима; али за данашње време и прилике имамо песама од нових песника, а тако исто даровитих и одушевљених. Ја казах Алимпију, које би песме требало узети за декламовање а осим тога и ви сами изберте од песама Драгашевићевих[23], Каћанскових[24], Јакшићевих[25], а и у “Вили” већ имате три згодне песме за садашње време. Две су Ненадовићеве[26] “Обштинска кућа” (у Вили за 1866 год. послед. броју) и “Полажајник” у 1. овом броју од ове године, које нису толико од велике поетске вредности колико што им је садржај за данашње прилике; и у лањској “Вили” опет има једна дивна песма Симе Поповића[27] “Србији”, која је истина мало теже разумљивија од оних, али је у њој поред садржаја великог и поезија одабрана. Штета што на прошлој беседи, кад сте узимали песме из “Невена Слоге”, не узесте Протићев “Душанов полазак на Цариград”, што је истина повелико, али је то понајбоља песма Протићева. Остале песме у “Невену Слоге” – осем Протићевих – не вреде никако да се декламују.
Најновије је сад овамо то, што се чуло да је наш митрополит Михаило изабран од синода за цариградског патријарха; неки веле да је он то одбио, али ти ја још ништа сигурно казати не могу.
Стојан ти благодари на труду и поздравља те. Чисто се зачудио кад је видео да си му послао 8. уписника – премда би Милановац могао дати и више –, јер је за две године имао само по три; а за учитеља се чуди што га је оставио. Само гледај да толико уписника одржиш до краја године. Јер то није политичан лист, који неко време више важи, а неко мање, у коме је оно данас старо што је јуче било ново, и у коме се данас пориче оно што се јуче говорило. Ово је периодска књига од које треба чувати сваки лист и број, па се на крају године има књига разноврсних знања вештина. Збиља, пиши ми, долази л’ ти “Вила” уредно и како ти се допада?–
После испита, кад узимаднем више времена, гледаћу да те потсетим и на наш летошњи збор, о коме ми ти спомену у твоме писму, и да га наставим ако будем кадар; а и о политици и о свачему онда ћу моћи мало више говорити, јер ће времена бити доста а не ће ме морити брига о испитима.
Поздрави ми све моје пријатеље и прије, сву дружину, Алимпија особито, г. Луњевицу, Јеротија, г. Тешића и све друге познанике.
Завршићу ово писмо са жељом да се скоро видимо и поразговоримо и да нам пролеће огрије све крајеве српске, па макар се чак у Прилипу састао с тобом.
твој
Светислав Вуловић
Г. Милановац. 26. Фебруара 1867. год. т.ј. на беле покладе.
Мој драги Светиславе!
Одавно ли се нечусмо и неразговорисмо. И! брате! гледам твоје писмо;– писано чак 3. фебруара а предано пошти 5., дакле 21. дан. Хоћу данас да запокладујем од ћутања. Но шта да говорим, кад ништа ново ни значајно за тебе немам, а оно што би хтео да пишем незнам шта пре да почнем. Да ударим у извинење што сам оволико ћутао, бојим се биће ти досадно, те ћеш рећи: ”Жив ми Тодор нек се прави говор.” Али, “што Дикла навикла”, – дакле претрпи се. Казо сам ти, да немам кад осим празника, да пишем, а ни моје домаће стање није ми тако да могу весео и расположен да будем, а већ знаш да “весело срце куђељу преде”. Но да ти неби са оваким стварима много пробијо главу, каза ћу ти укратко, да су ми ђечица од некога кашља, који је овде као редња овладао, доста ослабила, а и жена ми није у најбољем здрављу, при том кеса пуна празнине и... нећу више.– Да сам ти одма одговорио, држим да неби ваљало, особито што ти је и Алимпије у оно вријеме писао, а у прошлу Неђељу немого због преставе, јер сам се бактао око улоге Иванове. Кад на ово дођо, да ти бар коју и о томе речем. Као што знаш, престављали смо Ајдуке, али на срамоту и жалост нашу имали смо толико гледаоца, да смо једва 150. гр. добили. Сама ријеч “Ајдуци”, многима је рђаво звонила, а прочуо се и глас, да ће жене и ђевојке бити испецкане, те држим да је то била прилика малој посети. Уосталом, онима који су дошли, дело се допало боље него икоје друго, а и мени се чини, да је боље него све што смо досад представљали. Сад ајде напред и заведи читаоницу! Мој брате, целе зиме три или управо две преставе, па већ се свет наситио. На Анријев дан Смрт Дечанског, на Ново лето беседа и у прошлу недељу Ајдуци, то је све. Имаш пуно право што нас кориш за оно, што посласмо новце у Крагујевац. Ја први бих противан да се шаље, јер је од мене почело питање, али се диже граја на ме; мал ме несаћераше у тикву, пребацујући ми да сам и онако тврдица, што стегнуто живим, и што несмијем да се раскалашим и у дугове увалим. У каси неимадија смо више од 2# а они навалише да се пошљу три. Сад гледај памети. Ту ти је први наш Пера Поповић. Срећа што је обштина била скупила један дукат од добровољни прилога, те тако скрпише и послаше – посласмо са адресом пуном поезије. Ја и јошт неки, вика смо да се бар пошљу она 2#; аја, три, три, и тако се сврши та будалаштина. Неће ти бити мило, и тужио бих ти се на неке детињске поступке Перине. Кад има да говори беседу и да као први изађе, он ти се прилепи уз дружину, а овамо неће да се упише за члана. У Ајдуцима бијасмога поштедели од улоге и одредили за шаптача, али кад се нешто на проби споречкасмо, као што свагда бива међу људима плитке памети: он ти стругну на поље и не дође више, до на преставу као обични посетитељ. Нека буде о овоме доста, јер морам јоште што друго рећи, а ето се крају прикучујем, те ћу морати умукнути; осим тога, што ти данас каза, каза; сутра немогу продужити.– Шта ми рече за Драгашевића! Бог ме ти ја о томе ништа чуо нисам, јер Видов дан[28] и не читам, а видио сам нешто у Световиду Алимпијевом од Бана[29] о нашој цивилизацији. Еј црни Бане, тебе није Славенка, него папина мајка наопачке родила! Ћути, нешали се да чује, те ћу награисати и код власти одговарати, а и онако ми је пуна капа. Што ме орезили и моју сујету понизи за моје певање. Ја мишља, да је предмет сам по себи добар, само му неће ваљати одећа. Ајде, де, нек буде као што велиш. Ако велиш да ваља надпис, можеш га дати куд знаш, а Бога ми мучно да ће још који бити.– За градове чусмо да се уступају и да ће за нас бити повољно. Истина, да је то добит велика, особито без крви и други жртви. И кад помислим, колико би наше војске оне проклете зидине прогутале, и колико би нам у даљем походу сметале: осећам радост и задовољство; али ми опет све то приседне, кад погледам како смо раштркани и у колико смо држава искидани. Видиш ли шта чине проклете, луде маџарштине. По свој прилици, Аустрија ће заједно са Турском доживити грађански рат, и ми Срби, треба да се добро у опанке обујемо, снагу и јединство обгрлимо, и себичност да заборавимо. Ја далеко забразди, и одо говорити о стварима новинарским, али шта ћу, кад се с тобом разговарам, не могу другчије, док и мисли подпуно неподелим с твојима, а бога ми, нико ти невели, да и другоме моје писмо износиш. Не, не; није то лудорија; бог ме морам се бојати може ко рећи то је увреда, “и шта је теби за тим стало”, те ћу ударити и на друго ограшје. Исчупај комарцу ногу, па му и црева одоше. Тешко је духу, кад тело мора да преза; но ти ме ваљда нећеш за ово назвати мало душником. Истина ми морамо гледати да живимо у љубави са суседима, али доклегод Срби небуду уједињени, дотле нам неможе нико забранити да немислимо, како ћемо се ујединити и једну кућу створити. Кад већ пређо на други табак, да ти јошт нешто кажем. Жена Јанићија Томића, ти га знаш– практиканта канцеларије срезке, а сад писара Началничества Чачанског, била је због неке болести померила памећу, па од тога мало издравила, али са човеком живи као со и око. Прек–јуче је однекуд набавила отров и појела, те у мало није отишла у крило Исака и Аврама, но лекар дотрчи у помоћ те је јоште жива. Шта ће бити неумијем ти јошт ништа казати. По нашим брдима једнако се бели снег, али опет јуче имадо смо јаку кишу са севањем муње и са јаком грмљавином и тутњавом као у сред лета. Ја мислим да ово није никаква новост; а шта ћу, кад немам шта важно да ти кажем. А шта ми оно причаш, како некад ниси мого да заспиш врзмајући се око психологије. Море мани се онакога неспавања и размишљавања. То се код мене зове болест од узнемирене крви, а то се и код мене догађа.
Хоћу да се растанем с тобом и да трчим на пијацу, да купим што за трбух док није свануло “сутра”, јер “сутра” оштрим зубе за гра и пасуљ, или боље за грасуљ. Богме западосмо у пост ка у сиње море. Ко ће болан дочекати шарена јаја? Дакле з–богом. Прими поздрав од твога пријатеља Павла, Луњевице, Алимпија, Петра, Арсе, а највише од
Твога Кузмана Цветковића
Поздрави Луку нашег.
Ево ти јошт нешто
Раскошнику
Троши, троши драги побро,
Силно благо тате свог,
Ви’ш то да је право добро,
Што смртноме даде Бог.
Деде сипај на све стране,
Док нестало није још,
Јер ћеш после кад нестане
Бечит’ очи на туђ грош.
Шта ће сутра с тобом бити,
Ко те зато пита сад?
Кад сви људи буду сити,
Показаће теби глад:
Туђе кради а непроси,
Немој бити ваздан луд;–
Тако нек те ђаво носи–
Вешала су готов суд.
Притворноме родољубу
Да за благо рода гинеш немој нам се клети,
То ћемо ти веровати и кад станеш мрети;
Јер сатане кад би воља допустити смела:
Ти б’зграбио благо рода, вароши и села.
Некима од 18... год.
Ни ком чудо нити жао
Што дадоше Турци град
Само неки вичу “јао
Ђећемо се крити сад”?
Гургусовца куле нема
То би за њи био храм,–
Да је да и когод лема,
Да не трпе ваки срам.
Да небудем забо трн у здраву ногу? Ја се с тобом разговарам, па нек међу нама и
остане, чујеш?
Твој Ја.
(адреса на полеђини)
Господину Светиславу Вуловићу
Правнику III год. У велику школу
У Биоград
Највероватније 25. март 1867. Претходи Вуловићевом писму од 14. априла 1867.
(нема почетка)
Је јошт платио нисам. Зато, што сам историју мало слушао, чини ми се да је доста кратка. Млоге сам – та све догађаје заборавио, па опет немогу у њој да нађем понешто, што сам од нашега Ћирића слушао. Али свакојако налазим да је вредна и пуна једрине. Остале књиге, које спомињеш, тешко да ћу кад у руке узети, а богме мислим, да за млоге њих нисам ни толико зрео, да и могу разумети како ваља. Зар ја да и купим? Није достојно да се човек тешка на стање, коме је сам причина, а знам да би то и тебе вређало, па зато и нећу да ти у овим врстама шаљем празну моју кесу, мој издрпани капут и ову руку што јој лакат вири кроз продрт рукав; оне лањске панталоне и ону масну званичну капу, коју си видио лане и коју ћу по свој прилици, код све моје жеље, тешко променити. Овакога човека упућујеш да прави епиграме! Знаш да је кадкад песма тежа од кукања. При свему том ја би радо пошо путем који ми ти показа, али је за мене већ доцне, да што тако научим. Ти си зацело мислио, да ја нешто знам, кад си ме на то подстако, али кад си у последњем писму нашо неколико безпослица, које сам – наравно после твога писма изандарао, онда си се уверио, да си се у надању и мишлењу о мојој Dürfturkraft–и преварио. Али опет ја сам у добитку, што ме нећеш држати за оно, што нисам. А да то јошт боље докажем шаљем ти овде једну моју умотворину – “Гордељивом празноглавићу која би баш и мени доликовала, кад би ја имао какву искру гордости, или кад би хтео признати да је имам. У осталоме може она и мени доликовати, јер ко ми је крив што ја нисам учио и што се сада сам себе стидим.– Учи, ако ћеш да што вредиш! Видиш како је кад човек остане на ниском степену знања. Ти ме са твојим писмима чисто изазиваш, и морам да ти одписујем. Али како ћу ја говорити с тобом о стварима које неразумем? Добро си предвидио што велиш, да је Абердар у кратко говорио о психолођији, и да је неће моћи разумети они који нису учили, као н.п. ја, ђе ћу ја да растварам душевне моћи и да се пењем чак у метафизику, која говори о невидимом. Ја из онога његова претреса нисам ништа друго запамтио, осим да је обарао предавања Бранковића[30] и некаква Ристића[31] о психолођији, па ни ту нисам сигуран; јер да ми је ко прије твога писма реко “није тако”, ја би му веровао, и неби мого противно доказати, кад незнам шта су они казивали и доказивали, премда Абердар и то наводи укратко, т.ј. само тему. Овакоме мудрацу ти шаљеш Федона са Сократовом системом на читање! Но овде морам да станем. Ја очекујем укор, а ти моје ћутање – немогу рећи ленствовање – награђујеш књигама. Да рекнем “вала” није пристојно од мене. За таково што треба нешто више. “Вала” каже се обично код нас кад ко коме какву услугу, пријатност учини, која телу угађа. Како ће мо дакле изјавити благодарност за оно, што се умности учини? Ја неумијем ништа казати. Ово је за мене много. Ја ту видим залогу братског пријатељства, видим два загрљена ума – тело неудостојавам ове почасти, јер би изгледала подлост. Да изричем суд о књизи, т.ј. шта сам у њој нашао, као што реко, мален сам. Ја сам је само једанпут прочито трчећи, при свем том што си ми реко, да полако размишљам. Сад морам по други пут читати, али морам чекати лепо време и самоћу у башти, а не кад ђеца око мене дрече, кашљу, стењу и... нећу више да набрајам, доста је кад ти кажем, да су кашљива. Истина да је предпоставка темељ у тој књизи, али деде како ћеш другчије доказати. Ти знаш да су предпоставкама изнађене многе истине. То је ствар која се дужим размишљавањем постизава; и кад је један постигне, он после тешко то другима доказује, некако нема згодни средства за чувства. Је с’ видио како Сократ вели? Он каже, ја сам уверен, убеђен о бићу, јер сам сам себи доказао. Одприлике овим редом на једноме месту говори, т.ј. да је он сам себи доказао, па му је то довољно. У осталоме ја сам у њој – књизи – нашао доста пријатности, а мислим да ћу други пут више наћи. Камо срећа да њена начела владају већином нашег нараштаја. Али проклети материјализам – себичност, преузима данашњи свет, као што велиш, те с тога се тешко напред иде. Да више што о овој ствари говорим налазим да није нуждно, јер ти о свему више знаш, и ја само налазим задовољство у томе, што неследујеш Питагору и Епикуру, него Сократу, Зенону и стоичком Сенеки и Катону. Шта су телесне насладе, кад вечности немају и кад и оне постају досадне кад дуже трају, као што Менделсон вели. Топити се у телесна задовољства, а зазирати од смрти, значи загорчити последњи час живота; а смрт постаје ужаснија ономе, који је се у насладама топио, а на бесзмртије непомишљао. Али зашто ја опет говорим о овоме, кад се твој ум у оваке ствари сместити уме, т.ј. зна створити простор и појам о овоме, боље него што ја и помислити могу. Прекидам дакле о томе говор, који иначе, треба да се устмено а не писмено води. Него деде да рекнемо коју о нашим аргонафтима, што одоше по златно руно. Да ли се неће изродити тројански рат и да неће бити Милева и Мара лепа Јелена, за коју ћемо добити Босну и Ерцеговину, да не притискују швабе и маџари. Ми овде чусмо, да су Tурци хтели пуцати на варош те је зато одложен одлазак и да су неке коловође у граду оковани и поапшени. Данас опет имамо вест, да ће Турци преко сутра одлазити. Добро бар ће им ово писмо моје рећи: “Срећан вам пут; колико одавде до тамо стопа толико милиона година протекло до повратка вашег у Јевропу”. О одлазку аргонафта читао сам у новинама, а чита ћу и о долазку ако Богда. Него ми чусмо да су за њи и аљине особите кројене – све саме душанке. Највише би имао вољу да и[h] све онако дивно обучене видим, као да би се вратио у Душаново време. Мислим да ће бити пола биограђана у тијем аљинама о Ускрсу. Кад би нешто Бог дао новаца, да дођем тамо кад ти положиш испит, па да се сити наодамо, и да се нагледам Биограда. Ето видиш како дух неможе нешто да ужива подпуно, докле га тело недонесе онде, ђе он тежи. Бог и душа. Ја до с писмом у безконачност, а опет неказа што треба. Питаш ме, ко пише чланке, т.ј. дописе у Световиду о позоришту. То незнам. Једва се опомињем и да сам ји читао. То ће бити Алимпијев посо.
Да рекнемо коју и о Вили, кад смо на вратима нове предплате, а на крају тромесечија. Ти ниси добар пророк. Да си реко оста ће само један уписник боље би погодио, него што си казо, да ћемо једног изгубити. Рђаве вести на Благовести, али шта ћу, нешто немање а нешто материјализам – егоизам оће да умањи број, и само остају тројица на биљези. Г. Јосиф Лутман платио је за пола године, а Петар и Алимпије остају редовни уписници. Остали окрајају. Једва Јаков Јаковљевић обећа да ће и даље држати. Г. Панта Луњевица, одавно прћи усне и недопада му се; г. Тешић вели да није ни досадање бројеве прочитао, а Исаило и Стеван – сиротиња божја – немају пара, а мислим да и незнају шта читају. Ја сам пре него си ми писао, питао све редом: Луњевицу, Тешића и ону двоjицу – Исаила и Стевана, и то не једанпут него више пута, па све кажу “незнамо”. Прекосутра ћемо примити плату и тада ћу опет салетити, па колико приволим, онолико ћу и уписати и послати. За Алимпија, Петра и Јакова, јемствујем ти да ће остати уписници, а инџинир је платио. Него за инџинира казао сам да је Јован Лутман, те му ваљда и адреса такова долази, а треба да буде Јосиф Лутман. Ово ћеш бога ти исправити нека од сада уредно буде. Ми га зовемо Лутман, те с тога му ни ја право име ни сам знао. Ако кога више у понедељник упишем (поцепано) и добити. За нове уписнике...није; да је само да се (исцепано) неизгубе. Сад је дошо ред, а и крај писма опомиње на поздрав и растанак. Дакле З–богом до шарена јаја, јер нерачунам да ће оно бити писмо, у чему ћу предплату послати. Прими поздрав од Алимпија, а највише од твога
Кузмана Цветковића
(адреса и белешка на полеђини:) видиш, да ћеш се намучити чатећи,а ни сам ја морао
чатати
Господину
Светиславу Вуловићу
Правнику III. године
У велику школу
У Биоград
Г. Милановац. 27. Марта 1867.
Светиславе брате!
Као што ти прек–јуче у писму јави, ево ти шаљем нешто предплате на Вилу. Васдан немого пера у руке узети за ово, и сад после 6. сати, кад сви одоше кући, ја остадо, да реч одржим.
Шаљем ти, дакле
За Алимпија 15. гр. у име садање предплате и 3. гр. што је прије дужан остао; за Петра Поповића 15 гр.; за Јакова Јаковљевића 15.и за самог Исаила Божића практиканта судског 15., свега 63 гр. чар. Луњевицу и Тешића немого никако покренути ни приволети на предплату. З–богом и буди здрав
Твоме Кузману Цветковићу
Стари списак имаш, г. Стеван Каралазић одступа, и оста само г. Исаило.
(адреса на полеђини)
Господину Светиславу Вуловићу
Правнику III године
У Биограду у велику школу
Са 63. гр. чар– у сребру
У Београду на васкрс (16/4) 1867. год.
Драги мој Кузмо,
Христос васкрсе!
Како ми је жао, што ово писмо не може да ти данас одлети на руке, да те поздрави први дан благога дана! Али не могах друкчије. Шћах ти писати још ономад, али не бејах за то, а и помисли, како би било то писмо, што бих га на велики петак писао? Ма знам да жалиш на ме што ти не писах отпре; толики знаменити дани стекоше се у мало дана, дани који ће остати за дуго у успомени народа српског, а које народна историја не ће моћи муком проћи, па из тих дана да не добијеш од мене ни једне ситне књиге, никаква одјека и одзива општој радости!
Шта да ти одговорим на ово?! Глава ми је збуњена од силних ствари, што видех за ово неко време. Да л’ да почнем с правдањем или с причањем свега што видех? А кад бејах узео да ти пишем, мишљах прво да почнем с данашњим даном, па ето ме надари белај те рекох оно горе, па се заплетох да не може горе бити…
Но ево шта ћу. Хоћу прво да ти испричам како нам освану данашњи дан – који је ове године по нас већи него велигдан –, па онда ћу прећи на оно што је прошло, колико се могнем сетити. Још су нови и свежи данашњи утисци, па бар ћу ти њих моћи све представити, ако старе не могнем. Ако опет нађеш да је што кратко или нејасно, молим те одби на то, што ја још не знам, хоће ли ово писмо бити тек мали поздрав или право писмо, што још не знам да ли ћу и на твоје пређашње писмо што писати.
Јутрос ураних у 2. сахата у зору. Ноћ бејаше блага и ведра, ни једна гранчица не љуљаше се на дрвећу, чисто беше к’о нека мајина. Брзо се обукох, па ја, отац и мајка пођосмо у цркву. Ја немам вере – т.ј. церемонијалне, не сам побожан, али ми је мила ведра ноћ и свеж ваздух, а и силне запаљене свећице као летњи свитци, све ме то весели, раздрагава ме природа, тај наш земски Бог. А како сам одрастао у народу, то је уза ме природно прирасло све што је његово, све што њега весели, чему се он клања, чега се боји и плаши. Па неје чудо, што у мене и данас доста још има празноверства његова па неје чудо још мање, што и данас још осећам осећања његова, што весело пристајем у радости његове.
…Сад можеш мислити како сам весело ишао јутрос к саборној цркви. Још веселије бих ишао да је било ићи у Ружицу цркву – како мишљасмо да ће бити, али још има у граду мало османових потомака, поред којих, и да ти даду, не мили ти се Богу молити. Али већ трећи дан биће град Јакшићев сав српски. Кад дођосмо у цркву беше још врло рано и прође мало док се јутрења поче. Црква беше пуна света, а и око цркве беше доста смерних и побожних стараца, који стојаху мирно уз дувар, гологлави, а у руци им запаљене свећице. Око 4. сахата дође кнез и литија мало за тим пође из цркве. Знаш, да је то најдивнији тренутак данашње свечаности. Забрујаше звона, а мала порта од саборне цркве сва сијну, као да се сунце родило. Бејаше као да су се звезде на земљу спустиле; а то беху само свећице, што их хиљада данашњих Хришћана ношаше за спомен првим Хришћанима, који се не смедијаху молити Богу на беломе дану. Како се све мења у времену! Ја бејах стао на страну уза зид те гледах литију, што поред мене пролажаше, па гледајући тако најпре ми дође да помислим на онога човека, у чију се славу све ово чини – коме мисли бејаху много светлије од светлости оних небројених свећица, што у порти гораху. После помислих на време пре 50–60 година, у коме Србин смедијаше прославити данашњи дан можда само у малој колиби својој. Обе мисли и разведрише ме и растужише. Код прве разведрих се, што идеја опет најпосле побеђује; а растужих се кад помислих колико је јада ова идеја починила у свету и како је и данас препрека, која раставља рођену браћу, средство, којим се злоупотребљује веровање народно, којим се сама та идеја изврће, којим се убија дух – и што да ти даље говорим! Код друге разведрих се, што видех да је данас много друкчије но што негда беше, а растужих се кад помислих, да неје друкчије по свим крајевима српства. Док тако размишљах литија већ беше стала пред црквена врата. И кад се после кратке молитве и она отворише и литија у цркву уђе, расуше се свећице по улицама и свет весело поврве кући, а с њим и ја. Тако ми прође јутро и ово је сад кад ти пишем тек 8 сахата из јутра; тако полагано пролази време кад се рано устане.–
II
Ти не би срећан да својим очима видиш славу народну у Београду. Доиста, ко је био у Београду пређашњих дана, дуго ће их се сећати. Али ја опет велим, ти си срећан. Јер твоје уображење створиће ти од ове славе народне живу слику, која ће ти на вазда пред очима остати; а код мене, што сам једва имао кад да сагледам само све а где уображење неје могло добити маха ни за часак, сјајна представа прошлих дана све ће већма бледити док најзад не потамни. И то је, ја мислим, сасвим природно, неје, да кажеш из немарљивости или непатриотизма. Тако мени једнако у живој слици лебди народна скупштина француска год. 1789, битка косовска и.т.д. за што дознадох само читањем, а слава педесетогодишњице нашег ослобођења, већ ми се по мало губи из памети. Нека ти је то на утеху, што не беше у Београду у овим историским данима његовим.
Не знам о чему бих ти писао од прошле светковине. Све новине већ су је по одавно описале сву укратко и опширно. Неке су још прештампавале и натписе у стиховима с кућа, што ти ја никако не бих могао учинити. Тих натписа и песама било је тако много – понајвише врло будаластих и смешних – да се човек мора чудити од куд толике тице, а добро знамо сви да око Београда нема шума. Немој мислити да ја вичем на одушевљење. Оно се може изјавити и у неколико простих речи, које не морају сличне бити. Па бих ти се могао забавити набрајањем других ситница, као барјака – којих је било бар до две хиљаде – капија итд., што си све чуо и читао. Него, најсвечанији беше дан, који ће ми остати дуже од свију других у памети, онај, кад нам кнез, пошто се прочита ферман, уђе с војском српском у град. Калимегдан беше пун света да се земље неје видело – странаца беше сила и из далека, градски бедеми такође беху начичкани турским гледаоцима (булама, децом турском и башибозуцима), а наш се свет збио до самих бедема, отворивши пута ка капији градској. Кад се прочита ферман, војска турска оста на Калимегдану, а наша се упути граду. Напред иђаше гарда кнежева у сјајноме руху са својим официром, за њом српска музика; после њих, мало поиздаље долажаше кнез са својом свитом. Кнез иђаше напред у вишњеву мундиру златом везеном, на зеленом коњу; за њим паша и српска господа на коњима и колима. Громко “живео” пратило је кнеза и пошто је ушао у град, а и ја сам му викнуо “живео” тако од срца, као само још једном на светковини педесетогодишњице, кад рече да су му досадашње заслуге мале и да оне тек настају.– Тек што су последња кола српска загрмела преко мостова градских – а војска наша беше одмах за кнезом ушла у град – загрми свет на ново: “Ура”: на бедемима се мењаше стража, и српски стражар први пут после 60 година ходаше по српским бедемима. И излазак или повратак из града био је исто тако величанствен. Таква је била слава тога дана, што ти сад описах, и не могу а да ти не кажем, како ми је жао што ти не писах одмах тога дана.
III
Оста мало места и времена да и на твоје писмо коју кажем.
Богме брзо пролази време! Мени се истина и самом чинило да сам се задоцнио с писмом; али не могах ни мислити да је скоро три недеље протекло од како примих твоје претпоследње писмо, док сад не видех. Кад ово сад видех покајах се што ти пре не писах, јер би те онда задужио, па би бар два последња дана овога празника поклонио моме писму, а овако моје ћеш писмо примити јако трећи дан васкрса, па онда ко зна кад ће ти допасти згодна прилика.
Мило ми је, што си – како видим – с пажњом и вољно прочитао оно неколико редака, у којима ти казивах за неке боље књиге што ће изаћи. Него не одобравам ти што се вајкаш да ћеш ти те књиге мучно и видети, а још мање што велиш да би “многе од њих” мучно и разумео. Разумети се може свашта кад се само с вољом и пажљиво проучава, па баш да је то како мучна наука и ма како мучно написана. Разуме се, да човек треба да је за то спремљен за читање у опште, а ја бих рекао да си ти за тако читање доста спремљен.
Што ми велиш за Бошковићеву “Историју света” I део[32], да у њој нема понешто, што си ти слушао из старе историје, то верујем; али то неје никаква мана књизи. Јер историји старога века извори су већином митологије старих народа, па кад би се митологија сваког народа старог века хтела сасвим исцрпсти, то би свака више изнела но цела ова историја старога века. А то неје вредно чинити. Него се из тих митологија узме оно што је понајистинитије и понајоснованије. Тако каже сам Бошковић на страни 15.–ој ове своје историје: “Стари век и ако траје много дуже него ли средњи и нови, опет је време то тако од нас далеко и тамом застрто, да историји његовој једва можемо дати толико простора, колико дајемо средњој, или новој и најновијој”. И доиста, ја мислим, да ће у другој његовој књизи бити понешто што не си од Ћирића чуо. У осталом опширност и разграњавање митологије у овој књизи не би одговарало оваком делу, које је писано “за народ и школу”; тако је што за људе, који имају већ средња знања из историје и који хоће да се више изобразе, а тој потреби потпуно одговара огромна “Општа историја” П. Срећковића, која ће се, мислим, одмах наставити пошто јој Бошковићева историја пута прокрчи и читаоце јој створи.
Кориш ме, што те упућујем да пишеш епиграме. Међу тим ја се не опомињем да сам
те упућивао, иако је било нешто налик на то. Ти ми посла песму једну, у којој ми
се допадоше прва 2. стиха као врло згодан натпис. По томе, а и по ономе што рече
да имаш некадашњих ствари још, мишљах да ћеш имати још који згодан натпис, па рекох
да ми пошљеш са још каком народном ствари (причом, описом обичаја и.т.д.), твојим
лепим и лаким језиком написаном. Ово последње радо би ти Стојан примио и штампао.
А после тога те ми посла 3–4 песмице, које су као песме приличне, али натписи не
су. Прво не су то због своје дужине, а натписи треба да су кратки и брзи; друго
немају облик шале, ироније, неје им снага и пораз или шала у последњој врсти каки
треба да су натписи – него су песме, које исмејавају, мале сатире. Осем прва 2.
стиха из песме “Добрињу” које ти сам похвали као згодан натпис, бистар и кратак
– песме о граду и то кад се одбију последња 4. стиха па остану само прва 4., оно
друго не су натписи. Ти се ваљда опомињеш Ј. Поповићевих натписа, међ којима има
их неколико добрих, па знаш како су му сви бољи натписи кратки, а снажни и врло
мудри или досетљиви. Лесин[33], велики немачки песник, има читаву књигу епиграма,
од којих ћу ти само два навести на углед. У једном сравњује свет и теразије, па
каже да је једно на друго налик, јер и на теразијама и у свету лако се подиже и
тешко пада ( под “лаким” у свету разуме људе празне, шупље, који су лаки, не вреде
ништа).
Die Wage gleicht der Grossen Welt
Das Leichte steigt, Das Schwere fall.
Или један други:
In dieser Marmorgruft
Verwehen Rudolf’s kalte Reste
Er war Minister, sonst
Verwesete er in der freien Luft.
Дакле био је министар, а иначе би трунуо на слободном ваздуху, т.ј. на вешалима.
Што ми даље јављаш да сте чули за неке новости одовуд, као: да су Турци хтели пуцати на варош и.т.д.– све је сама измишљотина.
А што велиш, да сте чули да је кнежева свита до Цариграда била порезала све душанке и што даље из тога изводиш, преварио си се. Осем војничке свите, која је ишла у војничким аљинама, цивилна свита сва је носила рухо, као што га – ако памтиш – носе конзули београдски – кад се на какав празник обуку: златан онај капут, тророги шешир и остале андрамоље. Веле, да ће така бити сад униформа чиновничка.
Кад најзад дође ред на “Вилу” да ти кажем, да си с твојим уписницима опет добро; а за г. Луњевицу и Тешића бèли сам се понајмање надао да ће је оставити. И сам М. Ракић[34], брат г. Тешића, који, јавио сам ти чини ми се, преводи с пољског ону причу: “Анђа Загорничанка”[35], чуди се г. Тешићу.
А зар никака збора од политике? Мој Кузмо, ја сам ти слаб политичар. Ја сам ти
некакав песимиста политичар. Ја имам хадет – не знам какав је – да по неке догађаје
мога живота записујем или као што веле да водим свој дневник. Из тог дневника, у
коме ја никад не читам више оно, што сам већ једном написао, навешћу ти за потврду
горњих речи нешто из јунија прошле год., али то ће ми бити последњи пут. Ево дакле:
“6. јунија.---------------------------- Пруси ушли у Саску, заузели Липиску и јуче
био бој код Дражђана[36] – страшна вест! Све до у Суботу у вече нико ништа не знадијаше
о томе казати а јуче у белу недељу, кад се ми, а и многи други свет, безбрижно шетасмо
по Београду, пролеваше се у далекој земљи крв хришћанска, братска крв! А кад ли
ће се свршити ова крвава војна?! Ужасан је пламен захватио средњу Европу, земљу
братских народа, и ако га ветар несреће понесе и другим крајевима, онда му не ће
бити краја! Време Алекс. Маћедонског опет ће да дође с много већом страхотом. А
пошто мине бура пламеног мора, у пепелу и гаревини нико неће моћи познати стару
Европу! ------------- ” ви’ш како сам погодио! – Збогом. Поздрави ми све.
твој
С Вуловић
Г. Милановац. 20. Маја 1867. год.
Драги мој Светиславе!
Ћутање пређе сваку меру и опет га прекинути немогу, а немогу зато, што сматрам, да ти ништа непишем, кад у неколико врстица пишем. Ето! Пре него прву врсту напишем већ се изваљују преда ме гомиле предмета, о којима се говорити мора, а времена за говор нема. Каква је то моја срећа и судбина, да морам свагда изјаснење давати, кад оћу дати пишем, и правдати се за моје приљежно ћутање? Добро де, ја оћу да пишем, али какву ће систему моје мисли, и писмо имати, кад ево већ трипут ми којеко, ови десет врсти у писању и разговор с тобом прекида. Немогу те уводити сад у моју пријавницу ђе сам сваки час ка на вашеру од муштерија и званичника узнемирен. Видиш да сам преступник што крадем званичне часове. Мало пре врже Алимпије твоје писмо преда ме... Уби ме као туча кад ме је негда у сред поља, без заклона, стизала. Е куд ћу сад? Ето! Опет ме узнемирише четврти пут. Ништа! Није вајде, нећу од тога водити рачуна, јер му неће бити краја, опет неки тутњи на врата. Шта смо рекли, је сам ли довршио писмо, оћу ли да те сад оставим? Морам! Сад ме недирај, љући сам од сваке паприке, јер ево непрестано ткају поред мене и којекаква питања као шиљке у нос ми завлаче – побего, цео свијет пеца.
После 5. минута. Да неповуко два три дима зло! Ја написа нешто ка у бунилу; но да покушам што ако узмогу боље. Хтедо ти казати што о моме ћутању, али ти мрзиш да се тужим. Нећу ти, немам кад, много причати. Читао си о машинама гвозденим, у које је инквизиција људе, кривовернике стезала, те су им очи искакале и душе истиснуте биле. Моје су околности сад као та машина. Залуд у јутрошњем писму опомињеш на мајске дражести, ја и неуживам, више сам пријатности зимус уживао. Понекад ми се отргну очи на ону зелену шумицу спрам вароши у коју и сад кроз прозор погледо – те ме на пролеће опомену. То нек буде све засад за оправдање. Ти си ми у једноме писму причао о борби млада човека са светом и природом, ја тој борби подлего.– Последње твоје писмо уз Вилу и “Напутак” г. Богишића[37], примио сам 21. Априла, и јоште ти на њега немогу одговорити. Почео сам писати одговоре на нека питања из Напутка, то се не може ништа да учини. Намеран сам писати и неке приповедке за Вилу, по твојој опомени, али се неможе, а и то ми смета, што зазирем да нису печатане, а немам Караџићеви приповетки, да видим је су или или не. У јутрошњем писму Алимпијевом питаш како се читаоци одзивају на “Таблебирове”[38] и на свијет хармоније. За Бирове нико ни абера, а хармонија Кујунџића, има мало одзива при свем том, што је свијет озуђурио. Ја сам на хармонију уписао осморицу, и ако покупим паре од њи, послаћу ти у почетку јунија или уз ферије по Видовудне. Но јошт нисам баш тако утврдо, да ћу то извршити, јер може од обећања и пишманлука бити. Код Алимпија уписао сам се на индијске приповетке, али кад велиш да неће изићи, онда подај те паре за другу књигу. Незнам пошто је Новаковићева Историја књижевности,[39] њу би најволио. Ако буде скупље од Махабарате – 6.гр.– јави ми колико је, да видим, могу ли доплатити – знаш колико чини комарцу нога. Ако је јевтинија од 6. гр. ја је примам опет за 6. гр. а паре Алимпију немој за мој рачун враћати.– Ни сам се надо да ћу ти оволико написати, и за чудо досад ме нико неузнемири. Срећа моја, да бар јоште што кажем.– Мислим да знаш, да је мој уписник Виле Петар Поповић отишо у Јагодину за писара. Уверен сам да ће он предплату поновити. Свима мојим уписницима истиче рок о Петровудне, али мени се ваља постарати, да пре одмора судског од остали овдешњи паре покупим, док се нису разишли. Што се мене тиче, ја и ако нећу бити дежурни, опет никуд ни стопе из Милановца немогу, јер нема новаца за подвоз и путни трошак, и то ми је црње од угљевља, што ћу усамљен бити онда када други којекуда гарамуцају по бањама и по варошима.– Изјави од моје стране благодарност Димитрију Ракићу за поздрав у Тешићевом писму, и поздрави га срдачно. Чисто и ја осећам твој и његов терет који на вас полагање испита навали, но тврдо се уздам да ћете победоносно испливати на обалу Јунија и весело у Топчидер одјездити да тамо душом одахнете; а кад на то помислите онда ће и терет бити лакши. З–богом до виђења и прими усрдан поздрав од твога духом погуреног љубавника
КЦветковића и од Алимпија
Рачун и песме
У Београду 4. јуна 1867. год.
Драги Кузмо,
Ти као да чекаш да ти одговорим или правије да ти отпишем. А? А, вере ти, шта ради Алимпије? Не сам знао да је тако сталан – само не знам је л’ тако у свачему–. А на тебе зар опет навалио посао. Еј сиромаше, баш ми те жао! Но немој да клонеш, остави за после кад будеш дежурни у суду, онда ће бити згодније време за то.
Једва чекам да прођу ови празници, те да видим да ли си за који сахат помишљао на мене. О Васкрсу сам већ видео, како не си хтео ни један час мени поклонити. Срећа, те ти рекох да за правдање не марим. Шта ли би говорио, да тога не беше?!
Ове ти врсте пишем пред покладе од писања пред распуст испитни. Ово ти је све до Петровадне. Међу тим то не смета ништа, да ти мени пишеш, к’о што ти и пре рекох. А ви се, чини ми се, распуштате петнаестог, а од петнаестог до Петрова – дне може се написати петнаест писама. Да видимо, како ћеш се онда показати.
Готово немам ништа да ти јавим. Што бих ти им’о јавити већ знаш из новина. А и ови ђаволски испити тако су ме збунили, да н’умем ни да мислим о чему другоме. То ћеш познати по овоме писму. Него да не буде сасвим празно прибраћу се, да ти о чему год јавим.
Стојанова “Историја литературе српске”, већ је готова; још само да се укоричи. Кад буде сасвим готова јавићу ти за оно што си ме питао.
“Историја света” II књига, једва ако изађе до јесени. Тако ми ономад рече сам Бошковић. Но надам се, да ће нам се чекање наградити тиме, што ће књига бити и опширнија и изврснија.
Истина како прође код вас “Перун”[40], т.ј. позив на часопис под тим незнабожачким именом. Ја ти мислим лане причах нешто о уреднику “Перуна”, а ето си га сад сам чуо и читао, је си л’ видео како ће да нам обогати језик још с два дијалекта?! Ми досле знадијасмо само за три, а он вели да их има пет. Но, ја не бих желео нашој књижевности, да доживи и то чудо.
Ти ми пишеш, да би писао неке народне приче, али не маш времена и што је више бојиш се да не напишеш коју већ штампану. Да и о томе мало прозборим. Ја сам већ хвалио Стојану твој народни стил, а казив’о сам му и то да неси заборавио ни на живот онај, којим си прво живео. То му је било мило, а како је сад у “Вили” остало доста места за народ. ствари, то би твоје приче биле радо примљене. Сад већ нећеш бити толико у послу, па зато не ћу ни да говорим о ономе првом услову. А страх да не напишеш коју већ штампану приповетку не треба никако да те уставља од писања. Ти си можда читао или си бар видео књигу народ. приповедака Вукових,– па што је досле које где штампано народних прича да се све скупи у књиге, изнело би најмање још пет онаких књига. И опет се једнако штампају народне приче и шта их још има само у устима народа, а шта ли ће их можда за свагда пропасти! Лепо вели о овоме Новаковић Стојан: ми смо сад у прелазној периоди, у периоди где ћемо за мало ступити у са свим нов живот, где ћемо заборавити многе дивне црте данашњега народа, где ће отпасти многе народне врлине, – стари живот нити ћемо моћи да задржимо нити треба да га задржавамо. Али ми треба да се побринемо да нам стари живот не пропадне бар у успомени, да се побринемо да нам врлине наших старих буду бар вазда пред очима; па за то да гледамо, да покупимо, да попишемо све што је лепо, све дивне црте, које су данас у народу, све његове умотворине, па и данашњу његову мезимчад, која истина не су онако велика, снажна, као прва дела његова духа, али се опет види да су његов пород. Доста је само да погледаш на Вукове збирке народних песама па да се увериш, да је све овако. Прочитај четврту књигу нар. песама, где су песме из новијег времена, па ћеш одмах видети да су то “позна деца”. Наш особени народни дух престао је да се развија, ми улазимо у коло европске породице, у коло човечанскога рада…Знам да и ти, ко и ја, радо мислиш о овој ствари и да те се тиче као год и мене.– тешко ономе кога се не тиче!– па за то ми се начини оволики увод. А сад ћу да ти кажем што о самом писању прича. “Српске народ. приповијетке” Вукове не мам сам, као што сам ти срећан те не мам ни једне књиге његових народних песама. Али ја сам те приповетке узео из нар. библиотеке, те сам побележио садржај и ево ти шиљем на овој хартијци. Ја ти шиљем само имена (наслове) нар. прича, што их је Вук скупио, оне у “Вили” већ знаш, а оне друге, што су по “Световиду” и другим листовима и књигама написане, баш и да се још један пут напишу не би марило јер су већином написане рђавим не народним језиком, а у многих је и дух народни искварен, јер су глупи писци мислили да им треба народ поправљати! Истина, и овим садржајем Вукових прича не ћеш се тако послужити као кад би имао саму књигу пред собом, јер по многим насловима никако се не ћеш моћи сетити на причу; али опет ни једна прича твоја за цело не ће бити са свим онака, као што је Вуковој књизи – јер сваки крај народа друкчије прича, а и сваки нараштај друкчије–, а најпосле боље је написати и десет прича баш онаких каквих има штампаних него ли пропустити једну не штампану.– Још нешто да ти кажем. Немој да презаш од свог стила и језика– ја зањга јемчим колико га знам– само пиши онако како си из простих, књижевним језиком непокварених уста чуо. А пиши с вољом, као што сам ја писао ону причу у “Вили”: Златно дрво – можда ти још не си знао да сам ја оно послао – ма да ми је при писању доста сметало то, што сам се врло рано од народа откинуо. Даље, немој писати само приче, него и песме народне, и особито загонетке, од којих досле нема ниједне у књизи збирке. Ту се можеш помоћи овогодишњом “Вилом” а и лањском од Алимпија, а и Стојан ће ти сам прегледати које су штампане, које не. Од прича записуј и најмање приче народне, и оне, које се обичном човеку из народа чине више као пословица или као веровање. Још ти особито обраћам пажњу на приче народне о постању разних места, како народ у причи тумачи имена разним селима и местима – и од тих прича коју год забележиш, сигуран си да није штампана. Још, да ти кажем, да досле имамо врло мало или готово ништа од народне романтике. То су приче народне о делима и животу старих војвода, хајдука, калуђера, народних личности: те су приче често искићене поезијом више него где које песме народне, то су управо народни романи. Знам, да таких прича има доста у народу; али не су досле бележене, нешто за то што их је теже писати, јер су дуже од обичних народних приповедака, а много и за то, што их је мало, који разуму вредност њихову. Не знам да ли си читао књигу “Костреш арамбаша”, што је пре 2–3 год. издао неки Обрадовић[41], бивши председник у Лозници. То је мислим прва приповетка народна од те врсте, али је у њој измењен облик народног приповедања, а ни језик није леп.
За сад о овоме доста. Други пут – ако имаднеш воље – и више. А Боже здравље, док прегрме испити, па ћу ти писати много и много.
Твој
Светислав Вуловић
Питај Алимпија, кад ће послати оне нар. песме, што је још давно обећао.
Г. Милановац 5. Јунија 1867. год.
Други дан Тројица, или боље двојица
Драги мој Светиславе!
Може бити да ћеш моје писмо попреко погледати, што ти га шаљем сад, кад највећу
бригу око испита имаш, а можно је, да ћеш и веће писмо изгледати, кад видиш да сам
у празник дошо, да ти пишем. И ма шта било, опет мислим да ће ово последње бити.
Но ја нисам ни дошо нарочито да ти пишем, него ми је заповеђено, да званични посо
данас радим; као што сам и јуче чинити морао, пишући апелату за две обтужене жене,
којима сам за бранитеља постављен, јер други дан неби имао кад. И сад ти дакле пишем
под притиском и крадући званичне часове као што сам ти и пре неки дан писао, и тако
нећеш много изгубити у читању мога писма.– Скупио сам неколико уписника на г. Кујунџијићеву
књигу “Свет хармоније” и оћу да ти пошљем паре. Истина, по огласу требало би да
пошљем г. Новаковићу Уреднику Виле, или самом г. Кујунџијићу, али ја изабра тебе,
мислећи да ти ова досада неће велика бити у твоме огромном послу. Ја сам скупио
8. уписника!! шта ћу кад немого више – а девети сам ја који ћу књигу без пара добити.
Ако ће се имена печатати, ево ти и:
1. г. Димитрије Поповић секретар суда
2. г. Димитрије Ђорђевић писар суда
3. г. Алимпије Савић писар суда
4. г. Јаков Јаковљевић писар Началнич.
5. г. Вељко Јаковљевић бив. писар из Бершића
6. г. Петроније Кнежевић прак. суда
7. г. Исаило Божић практ. суда
8. г. Стеван Кара–лазић прак. суда и
9. Ја
За ови 9. лица, шаљем ти 40. гроша чар. а ти подај коме знаш. Само те молим да ми књиге што пре пошаљеш, или ако немогнеш ти, онда нека то учини г. Стојан, како би и ја, пре него се разиђемо, раздати мого, јер колика ми је брига око скупљања била, толика је и око раздавања. Мислим да се нећемо разићи до на 3–4. дана по Видовудне. Од тебе несмем очекивати писма до после Петровадне, а књиге ћу сматрати за писмо и прије тога дана. Опет велим, ако ти је толико посла да се око овога немогнеш бактати: онда подај ово писмо и паре г. Стојану нека он по њему поступи.–
На Спасов дан – 25. маја – представља смо – једва – битку Косовску. Представа је испала добро, али мало публике. Добили смо 150. а остали дужни 260. гр. чар. Алимпије оде синоћ у његово Таково на преславу, него опет прими поздрав и од њега и од твога
Кузмана Цветковића
Ево ти и за г. Стојана Николића, ђакона и учитеља овд. 5. гр. Шањем ти дакле за 9. уписника и мене десетог, 45. гр. чар. свега. Пошаљи ми првом поштом или делижансом 10. књига. Ја одавде пошту плаћам, а отуда нека плати г. издатељ. Ако ли неће, ја ћу.
(адреса на полеђини:)
Господину
Светиславу Вуловићу
Правнику III године,
У Великој школи
У Биограду
Са 45. гр. чар. у сребру унутра у писму плаћено
Г. Милановац 19. Јунија 1867. год.
Драги Светиславе,
Ево ме у феријама. Ти већ очекујеш велико писмо.– Тресе се земља, роди ће се миш. Па шта оћеш да ти пишем? До сад сам краткост писања бранио краткошћу времена, а сад ћу немањем новости. Видиш како умијем врдати. Но ти ме и неосуђујеш за кусаво писање колико заћутање, а за ово мислим да ме сад нећеш моћи окривити. Последње твоје писмо, примио сам 9. јунија, а већ га је моје писмо са новцима за хармонију срело у пути. Ти си твоје писмо 7. а ја 6. јунија пошти предао, и сад видиш да си ми на два писма дужан одговарати, јер ово твоје писмо одговор је на треће, пређашње, које сам ка и оно друго од званични часова украо. Сад мислим да сам се довољно одбранио, и да ме нећеш имати зашто извлачити у поље одбране. Ето, запетљао си ме да дајем рачун од писања, а боље беше, да уместо тога друго што напишем. На прво место долази да ти кажем шта ћу чинити за време одмора.– Морам ти казати да ми је данас први дан слободан, и њега сам теби посветио, а досадањи дани од 15. овог месеца отишли су куд и они од 15 г.– Ох, кад ли ћеш ти овако сести на првоме дану одмора школског и душом данути? Ето га, е тога; куца на вратима! Но! Шта би од мог рачуна? Још се нисам решио никуда ићи јер ми је нога закачила за златни чапур и ако нагло тргнем ударићу нанос. Отац ме зове да идем Соколу моме, да се видимо док је жив, али, чини ми се да сам везан за Милановац као човек за овај шар земни. Дакле: сума сумарум: ако никуд неодем остаћу у Милановцу, и ти ћеш то чути и знати. А шта ти комбинираш? Да, ти се још бакћеш око испита; то ћеш ми после Петровадне казати, а најволео би ако кажеш да ћеш амо доћи. Честитам ти ћаћино унапређење. Ако останем овде, те ти још који пут до Августа пишем, слаћу писма преко њега, јер знам да те нећу наћи у великој школи.– Ти ми се светиш да ћу бити дежурни, ал ево ја нисам, немогу ја сваке године дежурити кад сам лане 26. дана одџоњао. Та је срећа запала Алимпију у део, и он ће је уживати до 5. Јулија, а после тога ето га управо тамо.– Сад га ено ђе се са кривцима бакће. Ка што видиш, ја немам новости ни важности да ти јављам, а да описујем сокаке милановачке,– мрзи ме, баш да и ти и непознајеш.
По моме обећању шаљем ти предплату на Вилу, за тромесечије које од 1. Јулија настаје, изузимајући једнога, који је платио до конца године. Ево ти њиови имена и колико је који платио: 1. г. Јосиф Лутман инжинир, Јаковљевић писар Началн. г. Алимпије Савић писар и Исаило Божић практикант суда по 15. гр. за 3. месеца, свега дакле шаљем ти 75. гр. чар. Петар Поповић уписник мој, отишао је ка што знаш, у Јагодину, и он ће зацело одтуда поновити предплату. Видио сам да Историја књижевности од г. Стојана стаје 10. гр. и сад би послао 4. гр. али незнам шта ће бити од Махабарате. Морам терати Алимпија да што о томе нареди.
Ако си ти од њега овлашћен располагати са новцима које је зато послао, јави ми, да можеш они 6. гр. дати за Историју па да ти пошаљем 4. гр. макар у последњем тромесечју, или особено пре тога.– Збогом до виђења и прве прилике. Пријатна ти радост по положају испита, – и – прими поздрав од Панта и Алимпија и од твога
КЦветковића
(адреса на полеђини)
Господину Светиславу Вуловићу
Правнику III године у великој школи
У Биоград
Са 75. гр. чар. у сребру унутра у писму
Светиславе брате!
Пре неки дан посла ти предплату на “Вилу”и одговори у неколико на твоје писмо. Сад ме ево опет са неколико празни табака артије пред те, па можда ћу задуго умукнути.
По твоме упутству написах неколико народни ствари које су ми у памети остале између
стотина које сам заборавио. Ево их:
1. Како је Свети Саво желио рђавој ђевојци срећу, а доброј несрећу.
2. Како је свети Саво сматрао, да је поган пандурски штап
3. Јеж и лисица, или боље како је јеж преварио лисицу
4. Оџа и угурсуз
5. Дијете Деспот
6. Завист Виле Јакшићима песме
7. Код кога је кривда песме
8. Како је Краљевић Марко постао јунак
9. Куса лисица
Као што видиш, наслови прилични, но садржај ћеш наћи мршав. Тек шта му друго; ја ти подносим на преглед и оцену: па ако што узваља преради. Што се правописа тиче, нисам се држао ни једног. Јотовски и нисам навико, и моро би спорије писати, кад би бежао од јаћова, јајова, јујова и т.д. а високо поштовано и, испадало је само по навици. Ако се што нађе вредно за печатање ти ћеш поправити, и уредити ка што ваља. Само немој да се под мојим именом печата, ништа.
Слушао сам и знао чудеса приповедки, али кад поче писати видих да сам заборавио. Имао би јошт коју од другога саслушати и написати, али ми се сад оће да отме до какве прилике. Немој замерити што су ми ове овако неуредно испале и написане дрљаво. Писао сам све у мојој кући, или правије да кажем у једној соби, у којој крај мене жена кљуца у разбој – четка – а око мене двоје троје ђеце чаврљају и дерњају се, као што се чини и у овоме тренутку кад ове врсте пишем. Ништа нисам на чисто преписивао, већ како сам најпре у овој галами написао, онако ти и шаљем. Ово ти напомињем, да мој рукопис, неподносиш г. Стојану док све неисправиш, ако имаш кад, да се несрамотим. Моја би жеља била, да ме известиш, кад ове накараде примиш. Што се тиче загонетки и пословица, то сам заборавио, и не могу ништа од њи написати, док неби живио коју годину у мојој Азбуковици. Тамо има тма божја ако не буде заборављено, јер су маом помрли они, од који сам највише слушао. Ако да Бог те се дочепамо Босне и Ерцеговине, мислим да ћемо тамо наћи и сувише материјала.
Вредно би било описати обично значење приповедки и намеру њину. Оне код нашег народа замењују и театре и комедије, романе и друге забаве. Обично се причају међу радницима, кад се какав посо неради трчећке, као н.п. у чешљању вуне комишању и копању кукуруза; у жетви и косидби већ се неприповеда. У чешљању н.п. седне гомила стари и млади око вуне, или у комишању око репе. Најпре се узаври у песмама, кад се тога насите и постану као мало озбиљни, онда се истакне ко са каквом замашном и умотаном приповедком, особито ако до тада није чувена. Ту се питају, “знате ли ту и ту приповедку”, па ако већина незна, онда се прича. Кад се то сврши, онда почне други какву смешну, јер се већ почело дремати, при чему се подигне граја и смеј тако, да се сви раздремају. Сад се и ти раздремај, јер си већ на мојим врстама задремао; а и тако нећу више да накарадам. Дакле З–богом!
22/6 1867.
У г. Милановцу
Твој КЦ
Последњи пут промењено: 25/11/2014 19:09
© Универзитетска библиотека "Светозар Марковић". Контакт: webmaster@unilib.bg.ac.rs