Руске избеглице - чланови СКА/САНУ
Георгиј Александрович Острогорски
Владимир Владимирович Фармаковски
Антон Билимович
Рођен је у Житомиру у Украјини 1879. Отац му је био војни лекар. Студије је почео
у Николајевском инжењерском училишту у Петрограду где је положио латински и грчки
језик а потом се уписао на Физичко-математички факултет Кијевског универзитета,
на коме је дипломирао 1903. са златном медаљом.
Магистарску тезу одбранио је исте, 1903. г. на истом Универзитету, а 1907. у Одеси
и своју докторску дисертацију. Ради специјализације, од 1905-1907. провео је у Паризу
и Гетингену, код најчувенијих механичара тога доба, Пола Апела и Давида Хилберта.
Године 1903. постављен је за асистента, а 1907. за приватног доцента на катедри
за механику Кијевског универзитета. Већ 1915, са свега 36 г., бива изабран за редовног
професора механике Новоросијског универзитета у Одеси. На овом универзитету два
пута је биран за ректора, први пут 1918.
Као такав, са сасвим формираном научном репутацијом дошао је у Србију почетком 1920.
г. и већ у априлу је изабран за професора по уговору на Филозофском факултету Београдског
универзитета. Редовни професор истог факултета за предмете рационална механика и
примењена математика, постао је 1926. г. Предавао је вишу математику на шумарском
одсеку Пољопривредног факултета и матемaтику у Руско-српској гимназији од 1929-1936.
г.
Аутор многих радова из векторског рачуна и рационалне механике, уџбеника за средње
и високе школе. Оснивач математичког научног часописа на страном језику у Београду.
Од 1925. Билимович је дописни, а од 1936. редовни члан САН. У периоду 1937-1939.
био је секретар САНУ, а онда и председник од 1946.
Умро је у Београду 1970.
Константин Вороњец
Рођен је у Кијеву 1902, у кући познатог руског научника из области теоријске механике
проф. Петра Вороњеца. Матурирао у Кијеву 1919. г. и убрзо после тога, након слома
Беле армије, долази у Србију. У Београду се 1921. г. уписао на групу за примењену
математику Филозофског факултета.
Да би себи омогућио студирање морао је да ради различите физичке послове; (разносио
је воду по Сењаку и Топчидеру, туцао камен за изградњу Авалског пута). Дипломирао
је 1925. и одмах добио посао контрактуалног суплента у гимназији у Крушевцу где
је извесно време предавао математику.
Као професор крушевачке гимназије 1930 г. је одбранио докторску дисертацију код
проф. Билимовича из области рационалне механике. У комисији за одбрану дисертације
били су Милутин Миланковић и Михаило Петровић–Алас. О квалитетима те дисертације
речито говори податак да су неки од добијених резултата објављени у издањима француске
Академије наука у току боравка проф. Вороњеца у Паризу.
Свој други докторат Константин Вороњец је одбранио 1935. г. на Сорбони, из области
механике флуида код проф. Рјабушинског. Са искуством утицајне француске хидродинамичке
школе, враћа се у Југославију.
Наредних дванаест година ради у Осигуравајућем заводу на пословима главног актуара,
стручно веома захтевним али који не дају простора за бављење научним радом. Тек
1947. г. добија прилику да своје знање пренесе студентима Београдског универзитета.
На Техничком факултету, (који 1948. г. прераста у Машински) као хонорарни наставник,
добија предмет механика флуида а исте године постаје сарадник Математичког института
САНУ.
За дописног члана САНУ изабран је 1958. а за редовног 1963.
Стручњаци сматрају да је резултате рада проф. Вороњеца и данас могуће доградити
јер су неке области његових истраживања и даље актуелне.Умро је у Београду 1974.
Стјепан Михајлович Куљбакин
Родио се 28. јула 1873. године у Тифлису (данашњи Тбилиси), где је завршио гимназију.
Дипломирао је на Новоросијском факултету у Одеси 1896. Као студент одликован је
златном медаљом за научни рад “Питање о глагољици и ћирилици”. Припремајући се за
катедру словенске филологије на Универзитету у Одеси, Куљбакин је од 1896. до 1900.
године радио у библиотекама Петрограда и Москве. У Москви је слушао предавања Филипа
Фјодоровича Фортунатова, а учествовао је и на скуповима који су се одржавали у Фортунатовљеву
дому. Из Москве се Стјепан Куљбакин вратио у Одесу, где је септембра 1900. постављен
за доцента словенске филологије, а већ у априлу 1901. године, одлуком Министарства
просвете, кренуо је на двоипогодишње научно путовање по европским славистичким центрима
и по словенским земљама. У Београду је боравио у децембру 1902. и у јануару и фебруару
1903. године. Септембра 1904. изабран је за ванредног професора словенске филологије
на Харковском универзитету. Докторску дисертацију "Охридская рукопись апостола
конца 12. века" одбранио је у Петрограду маја 1908. и истог месеца изабран
је за редовног професора Харковског универзитета.
Емигрирао је 1919. или 1920. у Краљевину СХС. Од 1920. професор је старословенског
језика на Филозофском факултету у Скопљу. Исте године изабран је за дописног, а
1925. за редовног члана Српске академије наука. Годину дана раније прешао је на
Београдски универзитет. На Београдском универзитету Стјепан Куљбакин предавао је
у првом реду старословенски језик, а затим словенску и јужнословенску палеографију.
Држао је и специјални курс о Ћирилу и Методију, а једног семестра предавао је и
увод у лингвистику. Радио у Српском семинару у оквиру одељења за лингвистику. Аутор
је многобројних радова из историје бугарског, пољског, српскохрватског језика и
упоредне граматике словенских језика. Истраживао је рукописе у Охриду и Мирослављево
јеванђеље.
Умро је 22. децембра 1941. у Београду.
Владимир Дмитријевич Ласкарев
Рођен је 26. јуна 1868. у Бирјучу. Геолошко-минералошку групу наука завршио је
на Универзитету у Одеси. Потом је ступио на трећи курс Рударског Института у Петрограду.
1893. год. био је изабран за асистента на катедри геологије Одеског Универзитета.
Одески Универзитет послао га је 1898. године у иностранство ради усавршавања, где
је провео две године радећи у музејима, универзитетским и државним геолошким институтима
и библиотекама у Бечу, Загребу, Београду, Минхену, Цириху, Ђенови, Риму, Напуљу,
Женеви, Паризу и другим местима. Степен магистра геологије добио је 1903. године
на Универзитету у Допрату, степен доктора геологије добио је 1904. године на Универзитету
у Кијеву, а исте године постао је и професор Универзитета у Одеси.
1896. изванредан рад донео му је високу почаст – звање сарадника Геолошког комитета,
што му је донело 1914. високу награду Академије наука “велику премију Ахматова”.
У току тог времена Ласкарев је објавио и низ других радова, од којих треба поменути
магистарску тезу, у којој доказује постанак сарматске фауне из претходне II Медитеранске
фауне.
Како је при екскурзијама у околини Београда прикупио известан материјал, он 1899.
публикује своја опажања у белешци која носи назив: “Из геолошких екскурзија у околини
Београда”. 20-ак година касније, познајући и ценећи радове својих српских колега,
Ласкарев упућује из Цариграда старим пријатељима жељу да дође у Београд. Јован Цвијић
ово са задовољством прихвата. Ласкарев је дошао у Београд 5. маја 1920. године,
где је најсрдачније примљен од својих старих познаника српских колега и тадашњег
ректора Београдског Универзитета, Јована Цвијића.
Те године изабран је на Катедри за геологију Београдског универзитета као већ познати
стручњак из творевине кенозојских периода. 1921. године почиње са предавањима у
виду специјалних курсева: о седиментацији морског дна, о подземним водама и другим
проблемима, а у новембру 1926. године Савет Филозофског факултета Универзитета у
Београду поверава му предавања из палеонтологије која је држао све до своје смрти.
Упоредо држи курсеве из терцијера и квартара. Умро је у Београду 10. априла 1954.
Георгиј Александрович Острогорски
Рођен је јануара 1902. у Петрограду где је завршио Класичну гимназију 1919. године.
Његова породица је потом избегла у Финску. На Универзитет у Хајделбергу уписао се
1921, а једну школску годину провео је у Паризу (1924/1925). Jула 1925. одбранио
је докторску дисертацију. Oд 1928. био је приватни доцент у Бреслау и шеф културно-историјског
одељења тамошњег Источно-европског института.
На Другом светском конгресу византолога, одржаном априла 1927. у Београду, бљеснула
је несвакидашња истраживачка обдареност овог двадесетпетогодишњака који је на присутне
оставио снажан утисак. Уследила је далековида одлука професора Станоја Станојевића
и Драгутина Анастасијевића да ваљаног научника доведу у нашу средину. Догађаји су
показали да је млади истраживач на најбољи могући начин испунио очекивања.
1906. године основана је катедра за византологију у Београду као трећа те врсте
у Европи. Долазак младог Георгија Острогорског у Београд, августа 1933, означио
је почетак нове епохе у развитку југословенске, односно српске византологије.
Његова “Историја Византије” са пуно разлога слови као најбоља те врсте у свету.
У овој књизи, коју је написао још као млад научник, он је спојио свестрано познавање
извора и огромне стручне литературе о хиљадугодишњој византијској историји и изванредан
смисао за синтезу, доносећи на прегледан и узбудљив начин повест Царства од његовог
помаљања из основа римске државне идеје до пада под власт Османлија.
Радио је као професор нa Филозофском факултету у Београду од 1933. године и предавао
Историју Византије. За дописног члана Српске академије наука изабран је 2. марта
1946, а за редовног 18. марта 1948. Био је у редакционом одбору друштвених наука
од 1. марта 1963. године. Упоредо са објављивањем својих фунда-менталних студија,
Георгије Острогорски је био spiritus movens свих научних прегнућа потребних да српска
византологија прокрчи пут до места које јој је припадало. Марта 1948. основан је
Византолошки институт Српске академије наука, јединствена научна установа те врсте
у Југославији. Умро је 1976. у Београду.
Николај Антонович Пушин
Рођен је 1875. г. у Сартову. Класичну гимназију завршио је у Новгороду 1894. а
универзитетске студије на Природословном одељењу Физичко-математичког факултета
Универзитета у Петрограду 1898. Исте године почео је да ради као асистент на катедри
за хемију код академика Н. С. Курнакова на Eелектро-техничком институту Цара Александра
III у Петрограду. Године 1904, упућен је у Гетинген, где под руководством проф.
Г. Тамана проучава понашање бинарних легура под високим притисцима. После одбране
научног рада 1906. добио је звање доцента електрохемије а после одбране дисертације
на Московском универзитету 1909. звање магистра хемије и положај ванредног професора
на Електротехничком институту у Петрограду. У истом институту, 1913. изабран је
за редовног професора хемије и електрохемије и ту остаје до 1919. г. Због озбиљне
болести 1918. г. одлази на Јалту, а 1919. преузима катедру за неорганску хемију
на Политехници у Владикавказу (Чеченија).
Као сасвим формиран научник, стиже у Краљевину С.Х.С. Већ 1920. г. постављен је
за хонорарног професора електрохемије на машинском одсеку Техничког факултета у
Београду, а од 1921-1928. За редовног професора физичке хемије на истом факултету
постављен је 1928. г. Од 1921-1928. био је редовни контрактуални професор физичке
хемије на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу где оснива Институт за физичку
хемију и стаје му на чело. Године 1924. преузео је и руковођење Свеучилишним кемијским
заводом. Универзитет у Љубљани доделио му је 1927. звање доктора филозофије за његове
радове из области хемије. Активно се укључио у рад већ постојеће Лабораторије за
физичку хемију и електрохемију у старој згради на Косанчићевом венцу. По преласку
у нову зграду Техничког факултета на Булевару Револуције 1930, уз значајно проширење
простора, предлаже претварање Лабораторије у Завод за физичку хемију и електрохемију,
чији је управник остао све до своје смрти. Током окупације 1941-1944. пензионисан
је да би 1945. био враћен на своју редовну дужност. Дописни члан САНУ постаје 1947.
када због погоршаног здравственог стања престаје да ради. Октобра исте године је
умро. Сахрањен је на Руском гробљу у Београду.
Николаj Николајевич Салтиков
Рођен је у Вишњем Волочеку. Дипломирао 1895. у Харкову где је положио и магистарски
испит 1898. После студијског боравка у Француској и Немачкој, докторирао је 1905.
Био је професор Технолошког института у Томску (1901-1903), Политехничког института
у Кијеву (1903-1906), Универзитета у Харкову (1906-1909) и Националног грузинског
универзитета у Тифлису (1906-1921).
Емигрирао 1921. у Краљевину СХС и одмах примљен на Београдски универзитет. Од 1922.
године је редовни професор на Филозофском факултету у Београду. Предавао је: парцијалне
једначине I реда, парцијалне једначине II реда, вишу алгебру, теорију елиминације,
аналитичку геометрију, пројективну геометрију, а раније и механику. Петнест година
узастопце држао је по 2 месеца годишње предавања у Белгији, на сва четири белгијска
универзитета. Био је дописни члан Српске академије наука од 1934. године, а редовни
од 1946, као и члан неколико страних научних друштава. У младости се доста бавио
механиком, а касније се искључиво посветио диференцијалним једначинама и то више
парцијалним него обичним. Објавио је више од 250 научних радова. Учествовао је са
саопштењима на скоро свим интернационалним конгресима математичара почевши од краја
19. века па све до смрти 1961. године. Осим тога, учествовао је на свим југословенским,
многим балканским, као и на конгресима других нација. Укупан број саопштења за 70
година научног рада износи око 100. У стручним радовима обрађивао је поједине проблеме
наставе математике. Учестовао је у раду Природно-математичког (раније Филозофског
факултета), Друштва математичара и физичара Србије, Савеза математичких друштава
и Математичког института. Пензионисан је 1954. Добитник је Седмојулске награде 1959.
године.
Умро је 1961. у Београду.
Jeвгениј Васиљевич Спекторски
Рођен је у Острогу 1875. (Русија). Био је историчар права, социолог и историчар
књижевности.
Дипломирао је и магистрирао на правном факултету у Варшави а докторирао у Москви.
Професор енциклопедије права и историје философије права Варшавског универзитета
(од 1903), Универзитета св. Владимира у Кијеву од 1913. и његов ректор 1918.г.
Марта 1919. био је приморан да из Кијева од бољшевика побегне у Одесу а одатле,
почетком 1920, стиже у Краљевину СХС. Убрзо, исте године, добија место контрактуалног
редовног професора на београдском Правном факултету где предаје упоредно уставно
право, увод у руско државно право, државу и право и енциклопедију права. 1930. изабран
је и постављен за контрактуалног редовног професора Универзитета Краља Александра
I у Љубљани. Тамо предаје уставно право и правну филозофију све до 1945. За професора
Руског правног факултета у Прагу изабран је 1924, а нешто касније и за декана тог
факултета (1927.). Исте године, на Карловом универзитету, изабран је за контрактуалног
професора. Предавао је чешку историју политичких теорија.
Изван универзитетске каријере био је веома активан у научним организацијама, како
у нашој земљи тако и изван ње. Био је почасни члан Друштва руских научника у Краљевини
Југославији и Руске академске групе у Чехословачкој републици, председник Руске
матице и Друштва за правну филозофију и историју у Љубљани, први председник Руског
научног института у Београду (1928-1930), дописни члан Словенског института у Прагу
и Међународног института за правну филозофију и социологију.
За дописног члана САНУ, као професор универзитета у Љубљани, изабран је 1934. г.
Напустио Југославију 1945. г. (кад су и овде дошли комунисти). Као избеглица «ди-пи»
две године је провео у сабирном логору у Трсту. Прихватио позив из Њујорка и 1947.
се сели у САД, где ради на оснивању руске Духовне академије Св. Владимира при Колумбија
универзитету. На овој Академији предаје етику, социологију и каноничко право. Делује
као активни члан и први председник Руске академске групе у САД. Аутор је бројних
студија и књига из различитих области друштвених наука, од којих су многе објављене
у Београду и Љубљани. Умро је у Њујорку 1951.
Теодор Васиљевич Тарановски
Родио се 1875. од оца Руса и мајке Пољкиње у Плоњску. Дипломирао је на Правном
факултету у Варшави 1896. Доцент за предмете енциклопедија правних и политичких
наука и историја руског права Варшавског универзитета 1899-1903. Са 29 година објавио
је два запажена рада који сведоче о ширини његових интересовања: “Политичка доктрина
у инструкцији царице Катарине II” и “Правна метода у науци о држави. Њен значај
у Немачкој.” Више година усавршавао се у Француској и Немачкој. Магистрирао и докторирао
у Петрограду (1905, 1911). Делује као професор у Јарослављу 1908, а од 1912. у Јурјеву
(Тартуу). Од 1917. је професор историје руског права у Петрограду. За редовног професора
изабран је у 36. години. Касније, предаје у Харкову, Јекатеринославу и Симферопољу.
Члан Кијевске академије наука од 1918. Из овог периода је “Енциклопедија права”,
уџбеник који је за 6 година доживео 3 издања.
Преко Одесе, марта 1920, стиже у Краљевину СХС. Постаје редовни професор Београдског
универзитета и предаје историју словенског права. Ускоро настаје уџбеник “Увод у
историју словенских права”. Аутор бројних студија о српској средњовековној држави.
За редовног члана Српске краљевске академије наука изабран је 15. фебруара 1932.
Био је члан Удружења руских научника у Краљевини СХС од 1920, Руског научног института
у Београду од 1928, његов председник 1931-1936, члан Савеза руских писаца и новинара
у Београду од 1927, дописни члан Бугарске академије наука, Словенског института
у Прагу и Научног друштва у Лавову. Сарадник југословенских и страних стручних и
књижевних часописа.
Умро је 1936. у Београду.
Владимир Владимирович Фармаковски
Рођен је 22. октобра 1880. у Симбирску. Завршио је Технолошки институт у Петрограду
1903. Професор примењене механике Кијевског политехничког института.
Први радови проф. Фармаковског појављују се у стручним часописима у Русији, 1916.
У ову групу радова спадају и први уџбеници које је написао, читав низ студија из
области теорије вуче и грађења локомотива, као и његова дисертација за научни степен
адјункта на Кијевском Политехничком институту. Емигрирао је у Краљевину СХС 1920.године.
По доласку у нашу земљу, проф. Фармаковски се већ 1921. године јавља први пут у
нашим стручним часописима чланком “Теорија и прорачун локомотивске дуваљке”, а следеће
године већ издаје скрипта својих предавања из Парних турбина. Он је годинама био
уредник и веома активан сарадник часописа “Инженеръ”.
Редовни члан САНУ је од 18. марта 1948. Први секретар, организатор и руководилац
одељења техничких наука.
Као један од најученијих наставника Техничке велике школе, био је спона између ње
и Академије. Тридесетогодишњим наставничким радом добро је упознао наставнички кадар
и читав низ генерација њених апсолвената. Захваљујући томе, САНУ је могла да приступи
оснивању својих техничких иснтитута и у њима окупи способне снаге. Први од тих инситута
био је Машински институт, основан 1947. године, коме је на челу стајао сам Фармаковски.
Као професор Београдског универзитета, био је и управник Кабинета за хидрауличне
моторе. Предавао је предрачун из грађења локомотива, парне машине, парне котлове,
хидрауличне моторе, железничка возна средства и рачуне вуче, техничко цртање, машинске
елементе.
Објавио је укупно 85 радова, од којих 28 књига и брошура а 58 чланака, углавном
из области локомотива, парних машина и турбина. Неке од ових радова проф. Фармаковски
објавио је у заједници са својим сарадницима. Умро је 5. јуна 1954. у Београду.
Јаков Матвејевич Хлитчијев
Pођен је 29. новембра 1886. у Нахичевану на Дону. Био је јерменске народности.
Студирао је на Петроградском политехничком институту Императора Петра I и Високој
техничкој школи у Берлину. Дипломирао је на Одељењу за бродоградњу поменутог института.
1912. је постављен за асистента Петоградског политехничког института за предмет
чврстоћа бродова. Напустивши Петроград 1918, бива изабран за ванредног професора
на Политехничком институту у Херсону на Дону и за заменика директора тог института.
Предавао је до маја 1919. предмете наука о чврстоћи, приближни рачун и грађење бродова.
Између 1911. и 1912. инжењер је Добровољне флоте и Руског паробродског друштва.
Хлитчијев је са супрогом напустио Русију и дошао у Београд 1920.
14. априла те године Министарство просвете Краљевине СХС издало је “Уверење” којим
се потврђује постављење Хлитчијева за хонорарног професора Техничког факултета за
репетиције из механике и графостатике, као и хидраулике и графостатике. Од 2. маја
1922. Хлитчијев почиње да врши дужност контрактуалног ванредног професора универзитета.
7. јула 1932. изабран је за редовног професора. На Београдском универзитету активно
је радио све до 1957/58. школске године. Наставу из теорије еластичности на Грађевинском
факултету наставио је да држи и после пензионисања.
Подршка оснивању Групе за механику и оснивање Југословенског друштва за рационалну
и примењену механику, где је био први председник, представљају крупне заслуге проф.
Хлитчијева.
На предлог Националног комитета ФНРЈ за теоријску и примењену механику изабран је
за члана тог савета 1952; био је и члан Немачког друштва за механику – GAMM; учествовао
је на више конгреса Интернационалне уније за теоријску и примењену механику, IUTAM.
Сарађивао је са Математичким институтом САН. Одржавао је трајне пријатељске везе
са многим истакнутим научницима из области механике. 1958. проф. Хлитчијев је за
свој научни рад добио Седмојулску награду. За редовног члана Српске академије наука
изабран је на Изборној скупштини од 10. јуна 1955. год.
Умро је 14. априла 1963. године у Београду.
Последњи пут промењено: 25/11/2014 19:09
© Универзитетска библиотека "Светозар Марковић". Контакт: webmaster@unilib.bg.ac.rs