ВРЕМЕ СИГНАЛИЗМА

Изложба у Универзитетској библиотеци ''Светозар Марковић'' у Београду

Сигнализам је неоавангардни књижевно-уметнички покрет настао у српској (југословенској) култури у другој половини двадесетог века. Као идеја он је рођен пре више од педесет година, а као организован стваралачки покрет сигнализам активно делује од 1969. године.

Према тумачењима  критичара и теоретичара књижевности и уметности с књижевноисторијског становишта гледано, сигнализам је – после зенитизма и надреализма – следећи нов и аутохтон литерарно-уметнички авангардни покрет у српској књижевности 20. века. Истовремено, он се у савременој српској књижевности и култури потврђује као изразито модерна димензија, како у уметничкој форми тако и у производњи. Без њега, све би, вероватно, било друкчије и ко зна колико оскудније.

''Једна од важних особености сигнализма, по мишљењу Милоша Бандића, је у томе што је он свој простор освајао поступно, у етапама испуњеним, скоро увек, новим открићима и новим садржајима а не жестоким и необузданим изливима на сцени равнодушне или нетрпељиве књижевне јавности. Зато овај наш стваралачки покрет није остао само тренутни експеримент, цвет једног помодног дана, пролазна сензација једне бурне уметничке сезоне, већ је постојани напор који се стално разграњава, језик у експанзији разноврсних језика у стремљењу за што обухватнијом комуникацијом уметничких (естетских) проналазака, вредности и значења. Уз то је сигнализам, унеколико, и нови тип модерности: то је модерност која не ужива надмено у својој сопственој слави, изузетности или привилегији него проверава увек шта би још могло да се нађе ново и духовно свеже иза граница уобичајених, постојећих људских стваралачких и технолошких могућности'', закључује Бандић.

Оскар Давичо ће нагласити да ''први пут од појаве надреализма, двадесетих година, можемо, са трагањима Мирољуба Тодоровића да с радошћу утврдимо поново хватање корака српске поезије са истински авангардним тражењима у свету.''

За италијанског неоавангардног уметника и теоретичара Арига Лора Тотина „југословенски литерарни покрет сигнализам издвојен од сличних покрета насталих после Другог светског рата у дремљивој атмосфери Европе, Америке и Јапана, наставља и развија плодоносну иницијативу историјске авангарде.“

Слично је мишљење и ликовног критичара Зорана Маркуша који истиче да је "сигнализам наша, паралелна појава у крилу најекстремније авангарде што, између осталог, објашњава његово међународно ширење, признање и значај у одређеним уметничким и интелектуалним срединама.''

У Универзитетској библиотеци ''Светозар Марковић'' у Београду налази се поклон збирка (легат) књижевника и мултимедијалног уметника, оснивача сигнализма, Мирољуба Тодоровића.

Легат је установљен 2002. године и стално се допуњава. У њему се налазе бројне књиге, зборници, антологије, каталози, библиофилска издања, плакати и интермедијални радови оснивача сигнализма, као и сви бројеви Интернационалне ревије СИГНАЛ гласила сигналистичког покрета. Легат садржи и три докторске дисертације о сигнализму, као и двадесетак монографских публикација у којима домаћи и страни теоретичари истражују и тумаче овај наш стваралачки покрет. У легату су и листови и часописи са преко 2.400 приказа, есеја и студија који се односе на сигнализам. Сви записи за публикације ове посебне библиотеке, 27. по реду,  налазе се у електронском каталогу Библиотеке.

Имајући у виду значај овог нашег неоавангардног покрета, Универзитетска библиотека ''Светозар Марковић'' организује изложбу на којој ће представити сигнализам и дело оснивача сигнализма Мирољуба Тодоровића.

Отварање изложбе је у среду 7. септембра у 19h у просторијама Библиотеке, Булевар краља Александра број 71. Изложба се може разгледати до 26. септембра.

www.arhiva.unilib.rs/unilib/index.lat.php
http://www.miroljubtodorovic.com
http://signalism1.blogspot.com

---

ВРЕМЕ СИГНАЛИЗМА – ДАНАС, ОВДЕ И ЈОШ ПОНЕГДЕ

Даме и господо, поштована госпођо Филиповић, драги Мирољубе Тодоровићу,

У једном интервјуу објављеном у старом НИН-у пре скоро четири деценије (пре него је овај недељник прешао на њусмагазински формат), угледни сликар и професор Ликовне академије Михаило С. Петров испричао је тада младом новинару Моми Капору како се возом од Париза до Београда путује 36 сати, док уметничке идеје путују још дуже и стижу до нас кад већ сасвим застаре у Европи...

Чувени сарајевски естетичар Иван Фохт израчунао је, другим поводом (и објавио у књизи „Увод у естетику“), да се новитети у неком уметничком правцу, струји или стилу код нас јављају пет деценија после њиховог појављивања у белом свету.

Можда рокови више нису тако хронометарски тачни, али је истина да, по чудним путевима рађања и преноса културних утицаја, бројчано малих народа и „малих језика“ по правилу нема на тржишту новитета, или они тамо стижу с великим закашњењем.

Тек појавом сигналистичког неоавангардног покрета српска култура изнела је на светску трпезу духа једну наглашено самородну, свеобухватну и продуктивну уметничку идеју. При том је коренито измењен смер културних утицаја. Означена у једној песми Вељка Петровића (почетком 20. века) као „земља касног цветања“, уметничка Србија – захваљујући сигнализму – не само да без задоцњења хвата корак са све бржим и интензивнијим неоавангардним токовима у свету, већ у њих уноси и значајне иновације.

Сигнализам је данас незаобилазна планетарна чињеница; више него било који уметнички „изам“ са ових простора, сигнализам учествује у глобалној авантури савремене цивилизације. Сигнализам нас у свету представља као народ са културом, а не само са историјом. Високу планетарну актуелност овог уметничког покрета потврђује и чињеница да сигналисти редовно сарађују у најугледнијим светским часописима и излажу своје интермедијалне радове у најгласовитијим галеријама широм Земљиног шара. У свету је о сигнализму до сада објављено више од две хиљаде библиографских јединица, укључујући три докторске дисертације, више монографских целина и неколико темата на страним језицима. Родоначелник покрета Мирољуб Тодоровић данас је светски писац српског имена и презимена, као што је и сигнализам једна од кључних одредница које именују српску културу у међународним размерама. Стваралачко присуство М. Тодоровића на интернационалној сцени аргументује се са више од 600 ауторских радова у страним публикацијама и на страним језицима.

Сигналистичка уметничко-поетолошка пракса утемељена је на аутономији знаковног изражавања, слободи индивидуалног чина, оригиналног проседеа и експерименталног замаха, потом на лудичкој (игралачкој) активности, на сцијентизацији у правцу интернационалног и планетарног језика и космополитске усмерености модерне уметности. У средиште свог стварања сигналисти стављају signum, универзално читљив знак, а не традиционално писмо, које је ограничено само на кориснике истог језичког кôда. У сигналистичким уметничким остварењима значењски спектар извире из унутрашњег знаковног устројства, док материјални свет садржи углавном сигнале са спољашњом димензијом. У свету преплављеном знаковима, сигнализам доприноси да се, ослањањем на унутрашње знаковне ентитете, разлуче сложене уметничке од једноставнијих, неуметничких творевина. Успостављањем вишесмерног система знакова, и линеарних узајамних веза међу њима, овај „изам“ омогућује појединцу и групама да изађу из духовне омеђености и ослободе се друштвеног, историјског и егзистенцијалног релативизма, творећи нову културу и осећајност, иновирано поимање живота и друкчији аксиолошки и симболички поредак.

Утемељивач сигнализма је песник и ликовни уметник Мирољуб Тодоровић (рођен 1940), чије се интелектуално и ерудитско деловање упоређује с Т. С. Елиотом: „авангардист без побуне“. Он је обавио главни посао око сигналистичког преиспитивања појма песничке чињенице, а потом и око језикотворног, терминолошког и моделотворног утемељења сигналистичке продукције. Програмска и поетичка начела покрета имплицирана су у Тодоровићевим манифестима објављеним 1968, 1969. и 1970. године. За разлику од многих бучних наговештаја у другим областима, и другим културама, сигналисти су остварили највећи део својих прокламација, антиципација и замисли. Европска и светска култура прихватиле су важнији део тих иновација као нераздвојни део целине модерне уметности.

С предзнаком сигнализма објављено је више од стотину самосталних песничких и есејистичких књига и реализовано више десетина колективних пројеката, како овде тако и на светским смотрама. Најдубљи продори остварени су у збиркама, есејима и примењеним делима која разрађују теоријско-семиолошку природу уметности и културе, заснивајући „нови тип модерности“.

Склоност експерименту без престанка примарно је начело сигналистичке праксе. Овај инспиративни извор привукао је покрету неколицину старих авангардиста, од којих су се двојица (Давичо и Љубиша Јоцић) и креативно придружили сигналистичком покрету. Верни заносима сопствене младости, Давичо и Јоцић објавили су, у својим позним годинама, више књига у сигналистичком кључу. У једном есејистичком тексту Давичо види биланс сигнализма као „поновно хватање корака српске поезије с истинским авангардним тражењима у свету“, а језичке експерименте Мирољуба Тодоровића назива „празнично свежим и свечаним тренутком“. У првој генерацији сигналиста – који су се рађали у таласима, везујући се у мање или више кохерентне групе – активно су деловали Марина Абрамовић, Зоран Поповић, Спасоје Влајић, Слободан Вукановић, Неша Париповић, Жарко Рошуљ, Слободан Павићевић и Добривоје Јевтић, док данас сигналистичке идеје куљају из снажних уметничких лабораторија у Београду, Новом Саду, Суботици, Вршцу, Крагујевцу, Ваљеву, Подгорици, Нишу и другим местима. Млади сигналисти из ових геокултурних центара још смелије одбацују лажни мир и архивиране истине о свету, човеку и уметности, стварајући свој особени колоплет знакова и симбола, сигнала и спознаја преведених у сфере мисли без речи.

Храбро се крећући од авангардног ка неоавангардном и трансавангардном, уз помоћ техномодернизма, постмодернизма и неоконцептуализма - на простору у коме није препоручљиво ићи испред свог времена и реметити мир, у средини у којој се највећи део енергије троши на дневне политичке циљеве, па култура није ни планирана као референтни оквир на чијим основама треба да израсте здравији однос према друштву - ветеран Тодоровић и млади сигналисти постали су градивни елемент јужнословенске, балканске и европске културе и цивилизације. Из тескобе традиционалног простора „мале земље међу световима“ они се пробијају нудећи неку врсту радног, производног програма преласка на уметност по мери електронске ере.

Из тог изворишта и надаље притичу самосвојне, привлачне и провокативне идеје којима се богате уметничке, књижевно-теоријске и поетолошке основе не само сигналистичког погледа на културну реалност, већ и важнији токови модерне цивилизације уопште.

Хвала Вам на пажњи.

Изложба је овим отворена, у сваком смислу те речи.

(Реч на отварању изложбе „Време сигнализма“ у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, 7. септембра 2011.)